Son of a Thunder
Dec 24, 2025

Psychedelic Porn Crumpets nisu neka fina mala kantautorska stvar. Oni su australijski psihodelični rok gnev, petorica koji ne znaju da stoje mirno, čiji svaki rif liči na udar u vrat kad najmračnija noć tek počinje. Došli su iz Pertha, mesta daleko od svih muzičkih autoputeva, i godinama prave muziku koja zvuči kao da si zalutao u svemirsku stanici prepunu znojavih hipija sa distorzijom do daske. Ne interesuje ih da budu finih manira, oni hoće da te tresnu u stomak i da osetiš njuh prljavštine, prašine i psihodelije po staroj školi.

Njihov zvuk je grub, melodičan, prljav i neoprostiv,  kao da su uzeli garage, stoner, neo-psihedeliju i čitav niz narkotičnih gitarskih ideja, protresli ih u blenderu i pustili da razlupaju tvoje slušne kanale. Oni ne trude se da budu pristojni, oni trude se da te razvale. U 2025. godini izbacili su dva albuma skoro jedan za drugim, Carpe Diem, Moonman i Pogo Rodeo,  i oba su ti kao da te tapšu po ramenu pa ti potom udare šamarčinu.

Carpe Diem, Moonman
What Reality?/Marathon Artists / 2025

Carpe Diem, Moonman je kao da ti neko izvadi mozak, promućka gai vrati ga nazad, sve ti deluje poznato i istovremeno kao da ti je netko polomio sat pa ne znaš gde si u vremenu.

Album otvara “Another Reincarnation”, manično brzi i oštar rif koji udara u stomak kao šut posle treće ture piva. Nastavlja se sa “March On For Pax Romana”, najtežim udarcem na ploči, gde riffovi rogobore kao neka čelična zver. Ovaj momenat zvuči kao da bend namerno tera bubanj i gitaru da te zgaze, pa ti ne ostavljaju ni trunke mira u grudima.

“Qwik Maff” je pak kao matematički psihodelični čudak, ritmički nepredvidiv, ali opet gnjecav, kao da ti se mozak prebacuje s punog gasa na vrtoglavi spin. U sred albuma dolazi “Weird World Awoke”, pesma koja se ponaša kao da je pokvareni kompjuter progutao stoner riffove, pa se sve vrti u krug dok ne poludiš.

U tihim trenucima kao što su “As The Hummingbird Hovers” i “Winter In Parachutes”, bend pravi čudne pauze, melodične, skoro nežne, ali opet obavijene tim prepoznatljivim PPC psihodeličnim dodirom koji te tera da se zapitaš da li si još pri sebi. Završnica sa “Out The Universe Pours” i finalnim “Concrete & Cola” donosi žestinu i skoro lullaby završetak, kao da ti pre nego što zatvoriš oči pruži još jedan poslednji trzaj.

U suštini, Carpe Diem, Moonman nije samo gomila rifova; to je put kroz eksplozivna vremenska stanja, od metalnih galopa, preko psych-skakutavih sekcija, do mirnijih, gotovo folk-pop trenutaka koji se uvlače iznenada i ostave te da se zapitaš gde si pošao. Zvuk je gust, haotičan, ali nije bez namere – ovo je psihodelični haos koji zna šta radi.

Pogo Rodeo
What Reality?/Marathon Artists / 2025

Ako je Moonman bila bomba bez fitilja, Pogo Rodeo je šut u glavu sa tačno ciljanom preciznošću. Album otvara “Salsa Verde” – odmah te udara u grudi sa čvrstim ritmom i zvukom galopirajućih gitara, gotovo surf-psych vibracija koje ludilo šutaju pravo u lice.

Ne gubi dah, nego nastavlja sa “Born in the A.D.’s”, gde fuzz i ritam deluju kao da je bend rekao: „Idemo pravo kroz zid.“

Treći udar dolazi sa “Manny’s Ready To Roll”, pesmom koja nosi onaj osećaj da znaš tačno šta radi i ne stidi se to da pokažeš. Tamo gde Moonman skreće i pleše, Pogo Rodeo ide ravno, služeći ti jake melodijske linije sa “The Real Contra Band” i skoro ritmičkim koracima.

“Japan” baca fenomenalne melodije sa svih strana, dok “Unconventional Daze” koristi silazne melodije da te umiri pre nego što te ponovo baci u fuzz mašineriju.

Ima i onih neobičnih trenutaka kao “Texas Rangers” ili lepršavi “Looniversal”, koji mirišu malo na country-rock, ali opet sve to držano u okviru PPC ludila.

“Watermelon” i “Bowling With Tim” su kao melodijski predasi, a “Heading To Fringe” zatvara celu stvar sa osećajem da si upravo odslušao još jednu rundu debelog psych-haosa.

U odnosu na Moonman, Pogo Rodeo deluje više kao organizovan haos nego kao haos koji organizuje sebe. Refreni su jasniji, groove je dublji, a pesme znaju gde idu – opsesivnije, ali sa ciglom u žigu.

Ako Carpe Diem, Moonman udara kao poslednji zvuk sirene dok grad gori, Pogo Rodeo je samo jedan dugačak, neprekidni ritam udaraca u tvoje uši dok stojiš nasred betonskog igrališta. U prvom imaš eksplozivne sekvence koje se prepliću sa tišim psihodeličnim momentima; u drugom imaš precizne, fokusirane rifove i izraženije melodije koje te stežu ko sigurnosni pojas pre nego auto udari u rupu. Moonman te baca levo-desno kao pijanca na pločniku, Pogo Rodeo ti izravno traži pogled u oči pre nego što te zatrese.

Oba albuma su sirova u svojoj esenciji, nisu tu da te umire, nego da te udare, da se igraš sa njima, da ih osećaš. Ako želiš psihodeliju koja diše, krvari i pršti, PPC u 2025. godini nisu ti ostavili prazne stolove, dali su ti dve verzije istog pakla, i obe su snažne.

Tags: 
Recenzije
Muzika
Psychedelic Porn Crumpets
Psychedelic Rock

Preporuka

share

  • /
share

  • /