Slučaj vlastite pogibelji
Kristian Novak „Slučaj vlastite pogibelji“
Izdavač - Književna radionica Rašić
Kristian Novak piše knjige koje slamaju srca. Na to smo već navikli. On, takođe, piše knjige tematski provokativne, one koje sondiraju duboko u moral i socijalnu empatiju čitaoca. Tu gde zagrebe, ne ostaje u sećanju samo priča, već žig i nemir i, neverovatno – osećaj srama.
Novak piše knjige koje se adaptiraju za pozorišnu scenu, koje se štampaju širom regiona, knjige one sorte koje postaju kultne ne samo za našu, već, nadam se, i za generacije koje slede.
Piše na čakavskom narečju, uvek iz više perspektiva, urbanim rečnikom i psuje i u lepotu misao oblikuje. Piše tako da nameće tempo kojim se, uz knjigu, uz kofein, uz cigaretu (kome je po volji), uz tahikardiju i proširene zenice dočekuje zora.
Hajmo o početku!
„Bila sam kul profa. Mlada kul profa. Dovoljno kul da kažem cool ili backstage na nastavi i dovoljno profa da to učinim samo jednom u 45 minuta“.
U Međumurju, u Hrvatskoj, mlada profesorica vodi dramsku sekciju u kojoj na repertoar postavlja Antigonu. Uvodi novi princip glume, po kome svako izlazi iz sebe i ulazi u ulogu nekog do sebe, i time bez osećaja sankcija, težine i odgovornosti izgovorenog, kazuje ono što možda zaista misli i što mu leži na duši. Ali može li se, i sme li se izgovoriti sve, baš sve? Jesu li iskrenost i pravičnost precenjene kategorije? Jesu li spustile glavu i ustupile mesto društvenim normama, uglađenosti, mediokritetu, lažnoj solidarnosti?
Koga imamo od aktera?
-Mladu profesoricu željnu pravde;
-Njenog supruga željnog kapitala i dobrog glasa;
-Njenog bivšeg i njegovu porodicu željne istine;
-Njenog učenika željnog pažnje;
-Njene nadređene željne zataškavanja.
Šta imamo u klupku događaja?
-Neke jako umišljene roditelje, neke jako korumpirane pandure i jedno samoubistvo koje pokreće točak, samoubistvo pod znakom navoda, pitanja i uzvičnika, samoubistvo mladog, ispravnog policajca, koji je imao opasno loše i destruktivno poimanje pravde – a to je da je ona jednaka za sve.
Novak je knjigu koncipirao vrlo vešto. Postoje dva toka radnje, nazovimo ih pripovedački i informativni tok. Prvi, pripovedački tok, ide iz prvog lica, iz lica mlade profesorice. Drugi, informativni tok je zapravo glavni tok radnje, i pisan je poput scenarija, čime čitalac dobija neanalitički uvid u dešavanja i jedan trilersko-detektivski doživljaj. Ovakav koncept pripovedača sa strane je zapravo ključna stvar romana, koja čitaocu nameće misao da svet i dešavanja u njemu, zavise umnogome od posmatrača, njegove akcije ili apatije, delanja ili nedelanja. Profa, kojoj se sve vreme ne saznaje ime, vaspitač je i edukator. Novak namerno naglašava „mladi profa“, jer se kao takva ona može najlakše konektovati sa tinejdžerima, sa generacijom kojoj ova zemlja ostaje da je đjubri dobrim ili lošim.
Profa je izvanredan primer perifernog posmatrača nepravde, reprezent sitnog pojedinca od kog zavisi kako ćemo kao društvo reagovati. Ona i policajac sa metkom u glavi su primeri postojanja ili nepostojanja pravila i to:
– Božijih pravila (koja se po pravilu zaboravljaju);
– Pisanih pravila (koja se po pravilu krše), i
– Nepisanih pravila koja autoritativno stoje iznad prethodna dva, a u pojedinačnim primerima glase:
– ako si policajac ne kažnjavaj tajkune, ne zaustavljaj zatamljena stakla, ne preispituj sumnjiva poslovanja;
– ako si profa, ne zameraj se roditeljima u bosovom dizajnu;
– ako si u društvu u kom se misli drugačije od onoga kako misliš ti, ne deli svoj kolačić istine ukoliko nisi spreman na izgnanstvo i usamljenost. (Neovereni Balkanski glasnik čl. 1,2,3)
Društvo ne voli pravednike. Društvo ne voli istinogovornike. Društvo ne voli pojedince koji upadaju u glib i po pravilu u glibu se uvek ostaje sam. Društvo voli da se njime medijski manipuliše.
I mogu ja ovako do sutra.
Mogu i o tome da postoji slučaj koji se u Hrvatskoj desio 2013. godine i koji je Novaka možda inspirisao da napiše ovaj roman. Mogao bi ga isto tako inspirisati Ribnikar.
Osnovni, najosnovniji motiv ovog romana, jeste kako se pojedinac odnosi prema nepravdi učinjenoj drugom i da li odstupanje od kolektivnog, većinskog stava neminovno vodi u „vlastitu pogibelj“ u emocionalnom i društvenom smislu.
Postoje aspekti romana koji su daleko od savršenog – nedovoljno razrađen ženski lik, nelogičnost nekih njenih postupaka i motiva. Donekle zbrzan kraj. O umetničkoj strani romana da se polemisati.
No sve je ovo sitno i periferno u odnosu na temu i poentu.
„Slučaj vlastite pogibelji“ je Antigona 2024 na Balkanski način.
Počinje lagano, uvlači u priču munjevito i završava se rečenicom vrednom citiranja, koja glasi:
IMA NAS KOJI VIDIMO. IMA NAS KOJI PAMTIMO.
Članak preuzet sa portala Book Hub.
