KLASIK DANA: The Replacements – Let it be [1984]
Treći po redu studiski album benda iz Minesote prestavlja zaokret u odnosu na njihov do tadašnji rad. Kao i svaki pank bend nakon prva dva albuma i ’Metsi su se zasitili bučnog i prstoubijajućeg sviranja i hteli su da nešto promene.
Pol Vesterberg je na ovom albumu sazreo kao muzičar i tekstopisac, što je za rezultat dalo jedan veoma bistar i topao sadržaj koji se bavi mnogo zrelijim temama u odnosu na njihov prethodni rad. Teme koje se obrađuju su adolescencija, seksualnost i razočaranosti odraslog čoveka kako život nije ono što je zamislio. Metsi su bili strašni i pre, ali na ovom albumu su im sve kockice legle na svoje mesto, do te mere da se ovaj album ne može nazvati ni pank, ni post pank, već prosto odličnim albumom.
Album otvara rokabili stvar ,,I will dare’’ koja je sasvim fina za otvaranje albuma i daje nam do znanja da možemo očekivati zvuk drugčiji od ranijeg. ’’How smart are you? How dumb am I?’’. Tip prilazi očigledno za njega premladoj devojci i iskreno se nada da će ga odbiti, što će biti najbolji scenario za oboje. Zapravo ta samodestrukcija je i obeležje Replacementsa kao grupe. Dve godine po izlasku Let it be dobiće šansu da nastupaju na Saturday night live, tada ubedljivo najbitnijem televizijskom programu. Umesto da su iskoristili datu šansu da privuku nove slušaoce i da se probiju do FM frekvencija, napili su se tokom snimanja, samosabotirali nastup i epilog je bio trajna zabrana nastupa u toj emisiji.
Sledeća je ,,Favourite thing’’. Stvari se malo ovde ubrzavaju, sve do refrena kada pesma dobija stadionsku dimenziju sa sing along refrenom. Oda Petar Pan tipovima ,, Yeah, I know I look like hell, I smoke and I drink and I'm feeling swell; Yeah, I hear you think it's weird, But I don't give a single shit’’. Samo što vremenom maumrluci počnu predugo traju i tada ,,don’t give a shit’’ stav prestaje preko noći.
Prati je jedna čista pankerica ,,We’re comming out’’, puna energije uz koju bi ste se vrlo rado našli u šutci i leteli sa jednog kraja sale na drugi, dok vas tvrda solaža nosi. Brejk pravi pucketanje prstiju, kao da je Pol zatražio tajm aut za slušaoca da dođe sebi.
Nakon toga ,,Tommy gets his tonsils out’’, koji počinje skitom gde nam dečak kaže da je bio u bolnici, a bend se postavlja u ulogu konzilijuma lekara koji strpljivo objašnjavaju pacijentu kako će da teče operacija. ’’Let's get this over with, I tee off in a hour, Didn't wash up, yesterday I took a shower’’. Doktor je toliko posvećen svom poslu da je pranje ruku prosto gubljenje vremena. ’’Open wide, ya little snot, That's the way we knock em out. Got nothing to fear Got nothing to be afraid of Doctor's here, nothing to be afraid of .’’ Doktor uverava pacijenta da je u sigurnim rukama.
Prati je ,,Androgynous’’. Sjajan primer zaokreta u Polovom stvaralaštvu i predstavlja najzreliju pesmu albuma. Metsi vrlo hrabro, ’83 godine obasjavaju svetlo na androgeniju i to na ni malo patetičan način, već toj kao temi prilaze vrlo nežno, sa puno razumevanja. Na njoj ću se zato duže zadržati.
‘’Here come Dick, he's wearing a skirt. Here comes Jane, you know she's sporting a chain. Same hair, revolution, same build, evolution. Tomorrow who's gonna fuss’’.
Pol nam sjajno predstavlja dva lika ove pričice, sa nadom da sutra neće biti problem što su oni drugčiji. Od njihovog fizičkog izgleda mnogo je bitnije to što se razumeju.
‘’Closer than you know, love each other so…’’
Boli njih uvo za čudne poglede. Jebe im se.
Naredna strofa nam bliže opisuje stanje kod kuće ,,Don't get him wrong and don't get him mad, he might be a father, but he sure ain't a dad. And she don't need advice that'll center her, she's happy with the way she looks, she's happy with her gender’’. Navikli su se i prihvatili su nerazumevanje od strane porodice i svu sigurnost i toplotu crpe jedno iz drugog.
,,Mirror image, see no damage, See no evil at all…’’.
Zatim stiskamo premotavanje na video rekorderu i gledamo kako teče njihovo odrastanje. ,,Now, something meets boy, and something meets girl. They both look the same, they're overjoyed in this world.’’ Da li je toliko bitno ko i zašto nam se dopada, zar nije bitnije da se nekome dopadamo, da se nekome sviđamo i da nas neko voli i na kraju, najbitnije, da nas neko prihvata?
,,And they love each other so…’’
Stranu A završava ,,Black diamond’’ obrada Kiss-ove stvari sa njihovog prvog albuma.
Stranu B kreće besna ,,Unsatisfied’’ gde Pol gleda sebe u ogledalu, besan je što mu se ne sviđa stanje života u kom je. Boja glasa kojom ponavlja ‘’I’m so… I’m so…’’ koja je između urlika i plača nam šalje jezu niz kičmu dok zamišljamo kako se oseća.
Nakon toga ide ,,Seen your video’’, koja je bliži rođak ‘’Have a cigar’’ od Pink Floyda i govori nam o tome koliko je ta cela fama oko R’n’R lažna i šminka. Imajte u vidu da su ovo već 80te kada je MTV postojao i forma video spota je pojela značaj radiskog singla, te je tako poruka koju je bend ili muzičar pokušavao da prenese bačena u drugi plan, dok je glavni reflektor usmeren na našminkane i uredne muzičare koji pevaju pesme koje je neko drugi napisao za njih. Ironija naslova leži u tome da je dobar deo pesme instrumental, nešto što klasičan MTV spot nije trpeo.
Za pank se pričalo da je to žanr bez pravila, dok se u praksi dokazalo da su ,,pankeri’’ najgora publika, jer bi brže bolje svakoga ko pokušava da osveži ili uvede inovaciju u svoj zvuk proglasili za izdajicu, jer je prekršio pravila. Sve su životinje jednake, samo su svinje jednakije.
Zatim ,,Gary's Got a Boner’’ nam govori o pubertetliji Gariju koga nova iznenađujuća količina testosterona transformiše i pravi od njega potpuno drugu osobu od koje je bio do skoro. Jučerašnje klikeranje, menjanje sličica, fudbal i čitanje stripova su preko noći zamenile druge ideje, koje Gari ne zna kako da realizuje, već samo sluša i gleda kako se to radi na filmu. I naravno, biva smatran za debila na kraju vica. Jadan Gari.
Poslednje dve stvari su mi, uz Androgenus, favoriti sa ovog albuma i najveći razlog zašto ga smatram klasikom. ,,Sixteen blue’’ nam govori o zbunjenosti adolescencije i odrastanja.
,,Drive yourself right up the wall, No one hears and no one calls. It's a boring state It's a useless wait, I know…’’.
Osećaj kada ste pubertetlija, da vam život nije u rukama, da ste i dalje pod kontrolom mame i tate i da na bilo koji način gledate kako da uzmete volan svog života u svoje ruke. A pritom mislite da su vaše muke najveće i da ih samim time niko ne može razumeti.
,,Brag about things you don't understand. A girl and a woman, a boy and a man.
Everything is sexually vague, now you're wondering to yourself that you might be gay’’.
Doba kada nam je toliko bitnije mišljenje drugih od sopstvenog, kada poput obezglavljene muve letimo okolo nadajući se da ćemo biti prihvaćeni, te krećemo da pričamo o temama o kojima veze nemamo, samo nadajući se da ćemo u očima drugih dobiti poštovanje koje nemamo. Doba preteranog konformizma i povodljivosti gde nam je bitnije da smo cigla u zidu nego išta drugo.
Svi prođemo kroz to, na ovaj ili onaj način. Rodžer Voters je život opisao kao traku koja je puštena momentom našeg rođenja, gde smo mi producenti i u svakom momentu možemo da se sa njom poigravamo, jer je to jedina traka koju imamo. Tako da je najveća zabluda adolescencije da život kreće kada se odselimo od mame i tate. Ne. Život počinje od momenta kada smo se rodili.
Na kraju B strane se nalazi najusamljenija pesma na svetu ,,Answering machine’’. Za one koji se ne sećaju ili ne znaju, baš dobri fiksni telefoni su 80ih i 90ih imali nešto što se zove ‘’sekretarica’’ gde ako se niko ne javi ostaviš poruku pa će se taj javiti. Možda ću sada zvučati kao bumer, ali glavni ljudski osećaj koji su pametni telefoni i društvene mreže oduzeli ljudima je osećaj da ti neko fali i nedostaje, jer mu se tada i najviše raduješ.
,,How do say you're okay, to an answering machine?
How do you say good night to an answering machine?
How do you say I'm lonely to an answering machine?’’.
Potpuna dehumanizacija međuljudskih odnosa koja traje i dalje.
Na Jućubu ima verzija kada Pol na kraju koncerta izvodi ovu pesmu, potpuno sam sa električnom gitarom, što ovoj pesmi daje pravu formu. Glasna distorzija i jadan glas bez snage. Glasan telefon i umoran glas koji čeka drugi ishod posle ‘’tu…tu…’’.
