Pisanje bez zaklona cinizma i ironije
O Napuljskoj tetralogiji Elene Ferante
Kad neke knjige uporno preporučujete, kao što ja to činim sa romanima iz Napuljske tetralogije Elene Ferante, od kako su se pojavili kod nas, onda možete očekivati i poziv na tribinu!
Tema o kojoj se razgovaralo te prijatne jesenje večeri u Niškom kulturnom centru bila je „Fenomen Elene Ferante“, a reditelj Đakomo Durci, koji je snimio dokumentarac o Eleni Ferante upotrebio je formulaciju „Groznica Ferante“. I mislim da je to dobar naziv da se opiše strast sa kojoj se čitaju knjige ove italijanske spisateljice, više srcem nego očima, mada se posle čitanja i te kako um umeša u celu priču.
Šest-sedam godina pre nego što je počelo da se govori o fenomenu Elene Ferante, govorilo se o fenomenu serije romana „Pedeset nijansi sive“. Zahvaljujući veštom marketingu, ove knjige su, iako bez ikakve literarne vrednosti, prodate u više miliona primeraka širom sveta, i zbog te disproporcije između nepostojećeg kvaliteta i enormne zarade, postale su predmet i nekih socioloških razgovora.
Činjenica da iza inicijala ovih romana stoji žena, Engleskinja E. L. Džejms, nije ni od kakve koristi za književnost koju pišu žene. Iz prostog razloga što to ‒ i nije književnost.
Činjenica da je „Napuljsku tetralogiju“ napisala žena – važna je za percepciju književnosti koju pišu žene. Zato što se radi o vrhunskoj literaturi. Zbog smelosti da se svet ispriča iz ženske vizure, bez da se glumi „muško“ pisanje, zbog smelosti da se bude iskren, da se duboko ponire u ljudsku dušu, da se piše o slabostima, strahovima, nesigurnostima, stidu, a da se sve to ne čini pod zaklonom cinizma i ironije, omiljenog pribežišta mnogih pisaca među kojima je i Uelbek.
Elena Ferante, iza koje se, po sadašnjoj situaciji, najverovatnije krije prevoditeljka Anita Raja (1953, Napulj), sve knjige, od „Problematične ljubavi“, koju je objavila 1992. potpisuje pseudonimom. I odmah je dala objašnjenje: u književnom životu želi da učestvuje samo svojim knjigama. Pre „Napuljske tetralogije“ objavila je još četiri romana, među kojima je i knjiga „Dani napuštenosti“, sugestivno ispripovedano delo o bračnom brodolomu. Neke od njenih knjiga su filmovane u Italiji, ali planetarno interesovanje za Elenu Ferante usledilo je tek nakon objavljivanja „Napuljske tetralogije“. Čitaoce je, na prvu, osvojila „Moja genijalna prijateljica“, objavljena 2011, a onda su godinu za godinom usledila tri nastavka: “Priča o novom prezimenu“, “Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju” i “Priča o izgubljenoj devojčici”.
Booka je na srpskom počela da objavljuje tetralogiju 2016, a poslednja knjiga objavljena je u jesen 2018. Uspeh je i kod srpskih čitalaca, pre svega čitateljki, bio praktično trenutan.
Šta čini da se četvoroknjižje od 1.700 stranica čita sa radosnim odricanjem od sna i zanemarivanjem dnevnih obaveza?
Elena Ferante je uspela teško spojivo – da njene knjige budu i pametne, i zabavne i nadahnjujuće. One se čitaju netremice a istovremeno i te kako ispunjavaju Kafkinu misao da književnost treba da bude sekira za ledeno more u nama.
Priča o dve napuljske devojčice, istovremeno rivalke i prijateljice, koje žele da pobegnu iz bede u kojoj su rođene, prati sve faze njihovog života, od pedesetih godina 20. veka i detinjstva u siromašnom napuljskom kvartu, u kome se nasilje podrazumeva, preko godina odrastanja, sazrevanja, stvaranja porodice, borbe za ličnu afirmaciju ili preživljavanje. U prvoj knjizi one su devojčice čiji karakteri nagoveštavaju njihovu moguću sudbinu, Elena, koja je narator romana, ispripovedanog u prvom licu, je poslušna, vredna i predana učenju, Lila genijalna, ali impulsivna, nemoćna da kontroliše svoje mračne crte. U poslednjoj knjizi – one su žene koje su od života uzele ono što su mogle, ili mislile da mogu. Elena se borila i izborila za život intelektualke, spisateljice, Lila je ostala u rejonu svog detinjstva.
Između je priča o Eleninom mukotrpnom školovanju, probijanju u književnom svetu, muškarcima koje je htela da voli, i onom jednom koga je volela, o Lilinim neverovatnim životnim obrtima i konačnom begu u dobrovoljno izgnanstvo.
Roman se dotiče i teme studentskih protesta 1968. godine, političkih previranja u Italiji sedamdesetih, borbe za radnička prava, licemerja intelektualnih krugova koji se u romanu za pravdu neretko bore deklarativno, do tačke na kojoj je svoje zalaganje potrebno platiti manjkom društvenih privilegija (dobro poznato u svim vremenima!). Velika tema ovog romana je i majčinstvo, balansiranje žene između uloge majke i potrebe da svoje samoostvarenje ne svede samo na porodični život.
Zahvaljujući velikom broju bočnih priča i likova, u rasponu od sloja poslužitelja, prodavaca voća i poslastičara, do vlasnika fabrika, univerzitetskih profesora i političara, levičara i desničara, četvoroknjižje Elene Ferante daje fresku posleratnog Napulja i Italije, ali i fresku evropskog 20. veka i početka 21.
Impresionira veština sa kojom su uhvaćeni pojedinačni životni trenuci i osećanja koja idu uz njih, toliko autentično da čitalac ima utisak da se sve moralo desiti baš tako i da su junaci knjige živi ljudi koje je Elena Ferante, zahvaljujući neverovatnom sećanju ili godinam brižljivo vođenim dnevničkim zapisima, sasvim prirodno smestila u knjigu.
Autorka Napuljske tetralogije voli život, koji sagledava bez ulepšavanja. Ona ne osuđuje slabosti, jer i one su deo života. Zato o vrlo intimnim stvarima, poput negativnih emocija prema bližnjima ili sebi, može da piše zalazeći u svaki kutak mozga i srca. I to je ono što njeni čitaoci osećaju.
Dirljiv je deo romana “Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju” u kome Elena Greko opisuje sopstvena odricanja zarad ulaska u krug obrazovanih:
“Verovala sam da treba sve da znam, o svemu da se staram. Šta je mene bilo briga za politiku, za borbu. Želela sam da se ne obrukam pred muškarcima, da pokažem da sam na visini. Na visini čega? Njihovog načina razmišljanja, sasvim iracionalnog. Toliko bejah zapela da usvojim popularne stavove, uzaludan trud. Bila sam uslovljena obrazovanjem koje mi je oblikovalo misli, način izražavanja. Kakve sam tajne paktove sklopila sama sa sobom kako bih se istakla?”
Nakon čitanja Napuljske tetralogije iskrsavaju brojna pitanja, a jedno od njih je i ko je zaista genijalna prijateljica u romanu, i šta istinski dar podrazumeva, ako je vrhunska literatura koju čitamo proizvod nekoga ko za sebe misli da je prosečan (kao što naratorka Elena Greko misli) i celog života pati zbog ogledanja u drugima?
Pisac Džonatan Frenzen priznao je u dokumentarcu „Groznica Ferante“ da se rasplakao čitajući deo knjige u kome Lila kaže nesigurnoj Eleni: Ti si moja genijalna prijateljica. Zamislio je, kaže, kako je Elena morala biti dirnuta u tom trenutku.
Elena Ferante govori nešto važno o našoj prirodi i o ovom svetu, zato su njene knjige čitane. I zato mnogi u njoj prepoznaju budućeg klasika.
(Tekst je neznatno izmenjeno saopštenje sa tribine posvećene knjigama Elene Ferante, održane u Niškom kulturnom centru, 16. oktobra 2019)
Članak preuzet sa portala Book Hub.
