Kineski Aristofan u borbi protiv ideologije
Žabe, Mo Jen
Ovaj roman obrađuje temu politike jednog deteta koja je u Kini bila na snazi od 1978. godine do 2015. godine. Prema nekim podacima, smatra se da je u tom periodu Kina sprečila oko 400 milliona rođenja, a sve u cilju ekonomskog prosperiteta države, do kojeg je neminovno došlo, ali po cenu demografskog disbalansa i ogromnih emotivnih ožiljaka kineskog stanovništva.
Mo Jen je pisac koji nam veoma živopisno i na prvi pogled laganim stilom, izuzetno slikovito, kroz mnoštvo autentičnih likova, prikazuje živote kineskih seljaka koji su u periodu od 1950. godine, pa do današnjih dana, osetili glad, siromaštvo i niz refomi čiji značaj ni potrebu nisu mogli da shvate. On piše sa primesom humora, i daje svojim likovima takve karkteristike da ih često možemo smatrati i zabavnim što nas nosi kroz ceo roman sa lakoćom, iako tema nije nimalo laka. Kroz tok romana, Mo Jen vešto provlači narodne običaje, sujeverja, verovanja i na topao način nam dočarava živote tih „običnih“ ljudi za koje se vezujemo, sa kojima se smejemo i za kojima tugujemo.
Roman je pisan u epistoralnoj formi. Van Stopalan, odnosno Punoglavac, kako je sebi nadenuo pseudonim, dramski pisac, penzionisani vojni činovnik, piše proslavljenom japanskom piscu povest o svom životu i o životu svoje tetke.
U kineskom pismu bebe i žabe se slično pišu i izgovaraju
Tetka Srčana, predstvalja stub piščeve porodice. Još kao izrazito mlada, posle završenog kursa za akušerstvo, uprkos protivljenju zaostalog seoskog stanovništva, primenom modernih medicinskim metoda, počinje da porađa žene u svom selu a zatim u celom okrugu. Hvaljena je i slavljena godinama. Pričalo se da je na desetine hiljade dece donela na svet, da je bila izuzetno spretna, i da nesrećnih slučajeva prilikom porođaja gotovo da nije ni bilo. Znala je Srčana da preduzme sve što je potrebno kako bi se začuo plač zdravog deteta, čak i da se potuče i napravi skandal.
Nakon, teških događaja u životu, a kako je njena lojalnost Kineskoj komunističkoj partiji bila dovedena u pitanje, ona biva prinuđena da tu lojalnost dokaže i to kroz najbrutalnije sprovođenje novih zakona, a koji se odnose na broj dece koja porodica može da ima. I u tren oka, Srčana od najhvaljenije žiteljke okruga, postaje najveći krvnik svojih komšija.
Zakon je bio surov i trebalo ga je sprovesti, a tetka Srčana postaje njegov glavni izvršitelj. Stanovnici gradova i zaposleni u državnoj službi mogli su imati po jedno dete a stanovnici ruralnih predela, mogli su izuzetno imati i dva, ukoliko je prvo dete žensko. Od tog zakona niko nije bio izuzet, pa ni njeni najbliži. Ni deca one dece, koju je sama donela svet jer…“politika planskog rađanja je najvažnija stvar, tiče se državne ekonomije i životnog standarda..“. Nepokolebljiva je bila tetka.
Srčana se ničega u životu nije plašila, osim tih groznih žaba, čije je kreketanje izluđivalo i podsećalo na dečiji plač. Na plač svih onih beba koje je trebalo, ali koje nije donela na svet.
U kineskom jeziku reči žaba i beba slično se pišu i izgovaraju, dok žabe predstavljaju simbol brojnog potomstva i kroz ceo roman Mo Jen se igra ovom simbolikom. Punoglavac, kakav je pseudonim našeg naratora, predstavlja simbol sreće i prosperiteta.
On, naš narator, u početku svoje ispovesti, nedvosmisleno podržava svoju tetku, i pokazuje opravdanje za njena postupanja, kao i za svoju popustljivost pred njom, smatrajući da se neke žrtve moraju podneti. Kako narativni tok teče, on postaje svestan sve tragičnosti sopstvenog života. Na zanimljiv način Mo Jen prikazuje ironiju upriličenu u tom pseudonimu koji mu nikako ne pristaje i u tetkinom strahu od kreketa žaba.
Na strani života
Mnogo toga Mo Jen dotiče ispod površine: borbu za potomstvo, nasilne pobačaje (prečesto sa smrtnim ishodom i žene i deteta) ilegalne bolnice za surogat materinstvo, teške sudbine i teške ljubavi. Maestralno opisuje promene u čoveku, spaja nespojivo, opisuje procese žrtvovanja, prihvatanja i pokajanja, ali i praštanja. Uvek piše o praštanju drugima, jer je sebi nekad nemoguće oprostiti.
Dok pojedinci u surovom političkom sistemu imaju snage da mnogo šta prežive, Mo Jen britko prikazuje da su ipak pred maksimom „cilj opravdava sredstvo“ uvek nemoćni. I sam ističe da: “istoriju zanimaju samo rezultati, ona zanemaruje metode, baš kao što ljudi vide samo veličanstvenost građevina kao što su Kineski zid ili egipatske piramide, a ne vide gomilu kostura zakopanih u njihovim temeljima..“
Roman je objavljen 2009. godine, kada je politika jednog deteta još uvek bila aktuelna u Kini, 2015. godine formalno je ukinuta.
Prošle godine Kina je dozvolila da parovi mogu imati do troje dece.
Cilj je dosegnut, ali sredstvo je bilo jezivo i ničim opravdano.
Promena, Mo Jen
U svojim kratkim memoarima pisac se osvrće na svoj život i njegove važnije epizode opisujući promene na ličnom planu ali i promene koje su zadesile Kinu sredinom dvadestog veka kada se kinesko društvo menjalo i kada su društvene reforme donosile napradak ali i ozbiljne posledice po kinesko stanovništvo, nespremno da se tim promenama povinuje.
U svojim memoarima, između ostalog, prisetiće se pisac: svog detinjstva, zaljubljenosti, trenutka kada je u petom razredu nepravedno izbačen iz škole koju je voleo, regrutacije i trenutka kada postaje priznati pisac.
Interesantno mi je bilo što se Mo Jen – fantastičan pripovedač, ka svojim ličnim životnim događanjima odnosi poput posmatrača a ne kao njihov vinovnik, pa i pored toga što nam je ovim delom svoj život približio, ipak nas je kao čitaoce ostavio uskraćenim bilo kakve lične i emotivne pozadine događaja koje u memoarima opisuje.
Prepreka i promena su na kineskom pismu isto
Sama ličnost Mo Jena, više se naslućuje iz redova njegovih romana, u kojima se kao pisac izuzetne pripovedačke veštine iskazao koristeći se: fantastičnim stilom, maštom, mitologijom, istorijom, humorom…
Ovi memoari, pisani perom dobitnika Nobelove nagrade, lišeni su patetike, lišeni su pretencioznosti pisca i on nam o životnom putu dečaka iz ruralne Kine (čija bi logična sudbina bila da u tom kineskom selu ostane), pa do neslućenih književnih uspeha, piše jednom ravnom linijom, kao o nečemu što je više prst sudbine nego plod njegovih postignuća.
Sve vreme dok sam čitala, bilo mi je pomalo žao zbog toga što Mo Jen, svoj sopstveni život nije bar malo domaštao.
Članak preuzet sa portala Book Hub.
