Intervju: Predrag Delibašić - Pex (Zerodent)
Kako bi prekretili vreme do trećeg Bad Music Boogaloo festivala (21. i 22. jun) popričali smo sa Predragom Delibašićem - Pexom, jednim od osnivača benda Zerodent. Predrag je rođen u Smederevskoj Palanci, u kojoj je živeo do kraja 1992, da bi nakon toga za boravište izabrao Perth u Australiji. Od 2001. se aktivno bavi muzikom i svirao je u bendovima Sokkol, Soviet Valves, Bamodi, Abe Sada, Smrts, Night Signals... Sa još tri ortaka osniva Zerodent 2015. godine, želeći da svira punk, bez nekih naročitih pretenzija.
FH: Kako je nastao Zerodent? Šta je bila inicijalna kapisla?
PD: Januara 2015. sam bio u tazbini u Japanu i jednog dana čekao ženu na jednoj od stanica metroa u predgrađima Jokohame. Na mp3 je bio ukljucen "shuffle" i zaređali su se the Clash, Pankrti i Les Cadavres. U to vreme sam imao instrumentalni bend Smrts koji je lagano umirao, te recimo power pop band Night Signals, koji je išao u smeru koji mi se nije sviđao i već sam bio rešen da napustim grupu. Kada je splet punk pesama udario, jednostavno sam pomislio kako bi bilo super da imam punk bend, jer takvu muziku volim od svoje desete godine i nije mi teška za sviranje.
Imao sam otprilike ekipu u vidu, Perth je mali, uglavnom se znaju ljudi sličnog muzičkog ukusa, i da ne gnjavim opširno, kad sam se vratio u Perth nije mi trebalo više od mesec dana da okupim bend koji je snimio prvi album. Ime je, naravno, inspirisano pastom za zube, a pocetkom 2000-ih sam imao webzine koji se zvao Zerodent, pa mi je nekako to ime bilo upečatljivo, lako za pamcenje/izgovor, ali mislim da sam pogrešio u tim proračunima, hehe...
FH: Izdali ste oba albuma za evropsku izdavačku kuću Alien Snatch (sedište je u Berlinu) iako ste australijski band, odakle ta saradnja?
PD: Mi smo već u junu 2015. snimili 10 pesama i kada smo završili miks pitao sam se šta da radim sa time? Mislio sam da jednostavno postavimo na bandcampu za dž, ali onda sam bacio oko na neke od ploča koje volim i proverio za koje izdavače su objavljene. Našlo se tu nekih detetak izdavača koje sam kontaktirao. Neki su odgovorili i rekli da su već prezauzeti, neki nisu odgovorili. Nakon kojih mesec dana javio se Daniel iz Alien Snatch! Recordsa i rekao da je zainteresovan da objavi LP, da će da uradi 500 vinila i nama da 75 ili tako nešto. Nismo trebali ništa da platimo. Naravno da smo prihvatili. Nisam verovao dok jednog dana poštar nije doneo dve kutije pune ploča na vrata...
To je standardni deal, bend plati snimanje, miks i mastering, izdavač plati proizvodnju vinila, reklame i slične stvari. Naravno, mali izdavač ne troši previše para na reklamiranje. On ima već preko 90 izdanja, tako da sam siguran da gleda da se makar pokrije. I drugi album Landscapes of Merriment, kao i 7"EP sa 4 nove stvari koji treba da izađu na vinilu.
FH: Nakon tog albuma imali ste turneju po Americi. Kakva su vam iskustva sa te turneje?
PD: Do turneje je došlo neočekivano: mi smo u maju 2015. snimili 6 pesama na probi, primitivno, i ja sam to brzo smiksao i okačio na bandcamp i malo slao okolo. Posle jedno 6 nedelja javio se Eric Friedl (Oblivians, Goner Records) i rekao da je super i da hoće da dodjemo na Gonerfest u Memphis. Ja sam rekao da može sledeće godine, jer imamo samo 6 pesama, on je rekao super.
Nakon godinu dana, septembra 2016. smo se uputili na manje od par nedelja u SAD. Iskustva su uglavnom odlična, osim par neprijatnih tipa drive-by shooting u Memfisu, ali mimo toga bilo je, svakako, jedna od najlepših stvari koje su mi se desile. Dakle, familija, prijatelji, pa ovo. Ja sam tada bio na pragu 46-og rođendana, i da mi je neko godinu dana ranije rekao da ću ići u Ameriku, ne samo sa bendom, nego uopšte, smejao bih mu/joj se u facu. O tome sam opširno pisao na svom blogu na engleskom (http://colomber.blogspot.com/)
FH: Kakva je Amerika u poređenju sa Australijom i Azijom?
PD: Bilo je 7 koncerata, poseta se kretala od desetak do 150 osoba, sreli smo super ljude, videli super bendove, videli super predele, malo spavali, jeli ogromne porcije klope, pili dosta piva... Ja sam svirao nekih dvadesetak koncerata po Japanu, solo i sa bendom, dosadna eksperimentala, haha. Tamo je različito od Amerike, Australije i Evrope, jer je sve pod konac organizovano: zna se da je tonska od 15-18 popodne za sve bendove, zvuk i osvetljenje se dovede do apsolutne perfekcije, svirka kreće u 19 i završi se do 23h, da ljudi mogu da uhvate voz. To su sve mali, minimalni klubovi i uglavnom nema para za bendove. Ni u Americi nije bilo nešto para, ali je bilo više ljudi na svirkama. Mislim, ima million razlika, i slicnosti, ali ko ima strpljenja da čita o tome, haha. Australija je za bendove poput nas uglavnom na karte. Ume da bude super, a i užas. Češće užas.
FH: Kako je bilo na Gonerfestu?
PD: Nas pevač je išao 2007. (odlična godina!) sa ženom i nije mogao da veruje da idemo da sviramo tamo 9 godina kasnije. Nisam ni ja. Leteli smo iz New Yorka i na aerodromu nas je pokupio JP Keith, odveo na rostilj i posle kod njega kući. Bili smo mrtvi umorni, jer smo noć pre svirali u NYC, malo spavali, ali domaćin je bio zabavan pa smo kulirali kod njega na gajbi. Jedini belac u ulici. Super kraj, komšije ljubazne. Onda je negde oko 19h JP video da originalna postava Reigning Sounds svira to veče kod Steven Lazica u DKDC baru u Memfisu. Odmah smo uskočili u Uber i super se proveli. To veče sam lepo spavao i sutradan ujutro otišao u Goner Records da ostavim Zerodent ploče, pozdravio se sa organizatorima, overio rafove (inače sam jedva 5-6 ploča doneo iz Amerike, nisam hteo da se opterećujem tim stvarima) i otišao nazad kod JP-a. Oko 16h smo otišli na otvaranje, počela je svirka, i to je trajalo narednih 3 dana sa malim pauzama. Odličan je festival, mali je, u suštini jedno glavno mesto i par manjih. Svi su izuzetno lepo raspoloženi, nije bilo nikakve frke, skroz kul atmosfera.
Naša svirka je super prošla i bilo mi je žao kada je poslednji ton odzvanjao, jer sam znao da je to poslednja svirka na turneji. Sutradan smo išli na zatvaranje festivala, a posle na večeru. Tu se provod ujedno i završio, jer sam nakon večere poceo da kašljem krv kao manijak i to je trajalo sve vreme u putu do Perta, kao i narednih par nedelja ovde. Atipično zapaljenje pluća, kako je dijagnoza rekla. Malo je reći da sam se prepao...
FH: Šta možemo da očekujemo u Beogradu i Smederevskoj Palanci?
PD: To će biti poslednje dve svirke na turneji (13 svirki ukupno u 15 dana), pa se nadam da ćemo makar biti solidno uvežbani, hahaha. Šta još da kažem? Znamo da sviramo svih 29 pesama iz našeg repetoara, ali sumnjam da ćemo da gnjavimo ljude sa više od 45 minuta. Ipak je ovo, u sustini, punk muzika.
Šta mi da očekujemo?!?! Pretpostavljam da će na obe svirke, naročito u Palanci, odakle sam i gde sam živeo dok nisam došao ovde, biti dosta ljudi koje znam. Da li oni vole ovakvu muziku? Da li uopšte slušaju aktivno muziku? Očekujem dosta dobacivanja od ekipe u Palanci, i to je otprilike to.
FH: Šta Zerodent pije na Evropskoj turneji?
PD: Pretpostavljam da će od alkohola to biti uglavnom pivo, za pevača verovatno u količinama kao i za ostalu trojicu u bendu. Nadam se da će biti vode i nekih voćnih sokova pored toga. Mi vozimo svuda, pa će svaki dan i noć makar jedan od nas da se pripazi, a iako volim akohol, nisam osoba koja bi se razbijala svaku noć. Samo umereno.
FH: Punk je nešto što te prati od samih muzičkih početaka, sada si u punk bendu, da li je to način života pre nego sama muzika?
PD: Ja se često setim i često kazem ljudima da sam za punk čuo prvi put leta 1980. kada sam sa majkom gledao emisiju "Leto na Adi" i kada se na bini pojavila Pekinška Patka i odrala "Poderimo rok", verovatno na plej bek. To me je lupilo, mnogo mi se svidelo, iako sam imao manje od 10 godina. Naravno nisam ništa kapirao, samo mi je kul izgledalo.
Ima mnogo punk načina zivota. Moj je da se trudim da mislim svojom glavom, da sam tolerantan, da ne mrzim sa nekim predrasudama, da sam pošten, da pomažem druge... Odavno mi punk nema nikakve veze sa modom, oblačenjem, nitnama, kožnim kaiševima... Muzički mi je to i dalje interesantan žanr i mislim da još toga može da se kaže, kako što se muzike, tako i tekstova tiče.
FH: U Srbiji i na ovim prostorima vlada mišljenje da je na Zapadu i u Australiji moguće živeti od muzike, pa čak i od one koju voliš. U kojoj meri je to tačno?
PD: U minimalnoj meri. Naravno, govorim o alternativnoj muzici. Tu eventualno dva benda mogu da žive od toga, a i kod njih je u pitanju samo jedan lik koji pravi tu muziku i njegov menadžer. Ostali preživljavaju i kad se turneja završi moraju da rade, ili žive od roditelja.
U mom slučaju, kao i većini slučajeva, muzika je isključivo hobi, nešto što radiš kad ne radiš plaćeni posao. Para nema. Kada ih bude to realno ne pokriva skoro ništa. Eventualno poneke troškove. Ponekad. Kada sam počeo ovde da aktivnije sviram 2001. nisam očekivao nikakve pare i nemam problema sa tim. Imam problema kada, recimo, sviramo i vidim da je odlično veče i da bar zaradi dobro, a na kraju bendovi dobiju crkavicu. Ali činjenica je da smo mi zabavljači koji sviraju da bi klub prodao piće, znači odmah smo sami "skinuli gaće"...
FH: Imaš veliku kolekciju ploča, kako ti se čini ova nova pomama za vinilima, prolazna moda ili?
PD: Pa nemam baš. Mislim maksimalno 1000 LP-ja, ali realno oko 300 od toga aktivnije slušam. Imam dosta naše muzike, otprilike isto strane rock muzike, ostatak je jazz, klasika, soundtracks, "world music"... Nisam apsolutni fanatik, jednostavno sam odrastao na pločama i ako nađem nešto što volim po povoljnoj ceni obično to i kupim. Dosta toga preprodam. Posle se kajem, ponekad...
Pazi, ja sam mislio da je prolazna moda pre nekoliko godina, a ono još traje. Koliko dugo, zaista ne znam/ne mogu da pretpostavim. Sada je problem što se sve objavljuje na vinilu i jednostavno je teško priuštiti sve to. Uopšte je previše muzike, jer je postalo mnogo jeftinije snimiti, i sve se moze u istom trenutku podeliti sa celim svetom. Ima loših strana, kao i dobrih u toj ponovnoj pomami.
FH: Šta slušaš ovih dana?
PD: Obično istražujem nova izdanja po raznim sajtovima, preslušam, ako mi se svidi preslušam opet i nakon nekoliko slušanja potražim na vinilu, ako je priuštivo to i kupim. Pre nekoliko meseci sam čuo Patsy's Rats, trebalo mi je nekoliko slušanja da mi uđe u uvo, jako mi se svidelo, kupio sam LP, preslušavao ga danonoćno, i već ga nekoliko meseci nisam čuo. Sad ću da ga izvadim sa police i okrenem. Ponekad se ploče zavuku između ostalih pa ih i ne vidite. Nedavno smo svirali sa dobrim lokalnim power pop bendom Rinehearts, kada su imali promociju debi LP-ja, pa sam uredno kupio i super je.
Što se starijih stvari tiče, poslednjih nekoliko dana dosta slušam John Coltrane-a, uvek mi leži, sve faze, ali narocito Ole! i Giant Steps, koji mi je non-stop na CD plejeru u kolima. Pre par dana sam naleteo na Dead Letters Office od R.E.M. i to sam nakon dužeg vremena slušao, odlična kolekcija pesama. Polako pravim plejliste za vožnju na turneji, pa ih isprobavam na poslu i kod kuće ponekad kada radim dosadne poslove. Imam plejlistu "Northern Soul" sa muzikom iz istoimenog filma, koju takodje imam i na vinilu, i to sam, recimo, poslednjih par dana intenzivno slušao na oba formata. Kakva kolekcija!
Zerodent će uzivo nastupiti u Punk rock Cafeu u Smederevskoj Palanci u četvrtak 20. juna i na Bad Music Boogaloo festivalu u Domu Omladine Beograda u petak 21. juna.
FatHipster recenziju albuma Landscapes of Merriment možete pročitati ovde - link, a detaljniju biografiju Predraga Delibašića na blogu Stražarni Lopov - link.
