Kako bi prekretili vreme do trećeg Bad Music Boogaloo festivala (21. i 22. jun) popričali smo sa Predragom Delibašićem - Pexom, jednim od osnivača benda Zerodent. Predrag je rođen u Smederevskoj Palanci, u kojoj je živeo do kraja 1992, da bi nakon toga za boravište izabrao Perth u Australiji. Od 2001. se aktivno bavi muzikom i svirao je u bendovima Sokkol, Soviet Valves, Bamodi, Abe Sada, Smrts, Night Signals... Sa još tri ortaka osniva Zerodent 2015. godine, želeći da svira punk, bez nekih naročitih pretenzija.

FH: Kako je nastao Zerodent? Šta je bila inicijalna kapisla?

PD: Januara 2015. sam bio u tazbini u Japanu i jednog dana čekao ženu na jednoj od stanica metroa u predgrađima Jokohame. Na mp3 je bio ukljucen "shuffle" i zaređali su se the Clash, Pankrti i Les Cadavres. U to vreme sam imao instrumentalni bend Smrts koji je lagano umirao, te recimo power pop band Night Signals, koji je išao u smeru koji mi se nije sviđao i već sam bio rešen da napustim grupu. Kada je splet punk pesama udario, jednostavno sam pomislio kako bi bilo super da imam punk bend, jer takvu muziku volim od svoje desete godine i nije mi teška za sviranje.

Imao sam otprilike ekipu u vidu, Perth je mali, uglavnom se znaju ljudi sličnog muzičkog ukusa, i da ne gnjavim opširno, kad sam se vratio u Perth nije mi trebalo više od mesec dana da okupim bend koji je snimio prvi album. Ime je, naravno, inspirisano pastom za zube, a pocetkom 2000-ih sam imao webzine koji se zvao Zerodent, pa mi je nekako to ime bilo upečatljivo, lako za pamcenje/izgovor, ali mislim da sam pogrešio u tim proračunima, hehe...

FH: Izdali ste oba albuma za evropsku izdavačku kuću Alien Snatch (sedište je u Berlinu) iako ste australijski band, odakle ta saradnja?

PD: Mi smo već u junu 2015. snimili 10 pesama i kada smo završili miks pitao sam se šta da radim sa time? Mislio sam da jednostavno postavimo na bandcampu za dž, ali onda sam bacio oko na neke od ploča koje volim i proverio za koje izdavače su objavljene. Našlo se tu nekih detetak izdavača koje sam kontaktirao. Neki su odgovorili i rekli da su već prezauzeti, neki nisu odgovorili. Nakon kojih mesec dana javio se Daniel iz Alien Snatch! Recordsa i rekao da je zainteresovan da objavi LP, da će da uradi 500 vinila i nama da 75 ili tako nešto. Nismo trebali ništa da platimo. Naravno da smo prihvatili. Nisam verovao dok jednog dana poštar nije doneo dve kutije pune ploča na vrata...

To je standardni deal, bend plati snimanje, miks i mastering, izdavač plati proizvodnju vinila, reklame i slične stvari. Naravno, mali izdavač ne troši previše para na reklamiranje. On ima već preko 90 izdanja, tako da sam siguran da gleda da se makar pokrije. I drugi album Landscapes of Merriment, kao i 7"EP sa 4 nove stvari koji treba da izađu na vinilu.

FH: Nakon tog albuma imali ste turneju po Americi. Kakva su vam iskustva sa te turneje?

PD: Do turneje je došlo neočekivano: mi smo u maju 2015. snimili 6 pesama na probi, primitivno, i ja sam to brzo smiksao i okačio na bandcamp i malo slao okolo. Posle jedno 6 nedelja javio se Eric Friedl (Oblivians, Goner Records) i rekao da je super i da hoće da dodjemo na Gonerfest u Memphis. Ja sam rekao da može sledeće godine, jer imamo samo 6 pesama, on je rekao super.

Nakon godinu dana, septembra 2016. smo se uputili na manje od par nedelja u SAD. Iskustva su uglavnom odlična, osim par neprijatnih tipa drive-by shooting u Memfisu, ali mimo toga bilo je, svakako, jedna od najlepših stvari koje su mi se desile. Dakle, familija, prijatelji, pa ovo. Ja sam tada bio na pragu 46-og rođendana, i da mi je neko godinu dana ranije rekao da ću ići u Ameriku, ne samo sa bendom, nego uopšte, smejao bih mu/joj se u facu. O tome sam opširno pisao na svom blogu na engleskom (http://colomber.blogspot.com/)

FH: Kakva je Amerika u poređenju sa Australijom i Azijom?

PD: Bilo je 7 koncerata, poseta se kretala od desetak do 150 osoba, sreli smo super ljude, videli super bendove, videli super predele, malo spavali, jeli ogromne porcije klope, pili dosta piva... Ja sam svirao nekih dvadesetak koncerata po Japanu, solo i sa bendom, dosadna eksperimentala, haha. Tamo je različito od Amerike, Australije i Evrope, jer je sve pod konac organizovano: zna se da je tonska od 15-18 popodne za sve bendove, zvuk i osvetljenje se dovede do apsolutne perfekcije, svirka kreće u 19 i završi se do 23h, da ljudi mogu da uhvate voz. To su sve mali, minimalni klubovi i uglavnom nema para za bendove. Ni u Americi nije bilo nešto para, ali je bilo više ljudi na svirkama. Mislim, ima million razlika, i slicnosti, ali ko ima strpljenja da čita o tome, haha. Australija je za bendove poput nas uglavnom na karte. Ume da bude super, a i užas. Češće užas.

 

Preporuka