Pixies su bend uz čiju muziku sam odrastao. Svakako da bi mi mnogo više značilo da sam na njihov koncert mogao da odem 90ih, ali nisam. U vreme onog iz 1989.godine, bio sam previše mlad za koncerte, tako da sam jedva čekao priliku da ih vidim 2014. godine na Primavera festivalu u Barseloni. Bio je to zanatski odrađen koncert. Stari i veliki hitovi zvučali su zaista odlično, nove pesme, koje je bend u tm trenutku promovisao dolazile su sa albuma „Indie Cindy“. Pomenuti album bio je njihov povratnički, prvi nakon 23 godine pauze, i to još u originalnog postavi. „Indie Cindy“ je prilično bled i tanak album posebno kada se uporedi sa svojim legendarnim prethodnicima. Bilo je tu i tamo prepoznatljivih Pixies momenata ali premalo da bi album iole odskočio od teškog proseka. Tako da je prilika da ih čujem na koncertu na njihovom samostalnom koncertu u Beogradu je dočekana sa velikim zadovoljstvom, jer nastup na festivalu od oprilike sat vremena i samostalni nastup su poptuno dva različita doživljaja.

Elem, te 2020. godine, kada je koncert trebao biti održan, svi znamo šta se dogodilo. Isto to se ponovilo i sledeće godine, te je nakon svih tih peripetija, uzbuđenje oko ovog koncerta splasnulo, te sam manje više jučeranji nastup doživeo kao nešto što treba propratiti, više iz poštovanja prema bendu, negoli zbog neke prevelike želje. Dvogodišnja pandemija umesto da mi pojača želju za koncertima učinila je poptuno suprotno, načinila je da koncerte posmatram samo kao nepotrebnu obavezu.

Preporuka

share