Pixies nakon 3 decenije ponovo u Beogradu

Aug 30, 2022

Pixies su bend uz čiju muziku sam odrastao. Svakako da bi mi mnogo više značilo da sam na njihov koncert mogao da odem 90ih, ali nisam. U vreme onog iz 1989.godine, bio sam previše mlad za koncerte, tako da sam jedva čekao priliku da ih vidim 2014. godine na Primavera festivalu u Barseloni. Bio je to zanatski odrađen koncert. Stari i veliki hitovi zvučali su zaista odlično, nove pesme, koje je bend u tm trenutku promovisao dolazile su sa albuma „Indie Cindy“. Pomenuti album bio je njihov povratnički, prvi nakon 23 godine pauze, i to još u originalnog postavi. „Indie Cindy“ je prilično bled i tanak album posebno kada se uporedi sa svojim legendarnim prethodnicima. Bilo je tu i tamo prepoznatljivih Pixies momenata ali premalo da bi album iole odskočio od teškog proseka. Tako da je prilika da ih čujem na koncertu na njihovom samostalnom koncertu u Beogradu je dočekana sa velikim zadovoljstvom, jer nastup na festivalu od oprilike sat vremena i samostalni nastup su poptuno dva različita doživljaja.

Elem, te 2020. godine, kada je koncert trebao biti održan, svi znamo šta se dogodilo. Isto to se ponovilo i sledeće godine, te je nakon svih tih peripetija, uzbuđenje oko ovog koncerta splasnulo, te sam manje više jučeranji nastup doživeo kao nešto što treba propratiti, više iz poštovanja prema bendu, negoli zbog neke prevelike želje. Dvogodišnja pandemija umesto da mi pojača želju za koncertima učinila je poptuno suprotno, načinila je da koncerte posmatram samo kao nepotrebnu obavezu.

Nisam puno očekivao od nastupa Pixies na Tašmajdanu. Verovao sam da će oni to odraditi profesionalno, onako kao što je to bilo na njihovom nastupu koji sam gledao pre 6 godina.

Događaj je krenuo oko 8 časova nastupom britnaskog benda The Slow Show pred, u zavisnosti od vaših pogleda na svet, polu-praznim ili polu-punim prostorom. Čuo sam ime ovog benda, mislim da imam neki od 4 njihova albuma, među desetinama ako ne i stotinama onih koji čekaju da nekada budu preslušani. Ono što sam mogao da zaključim iz video spotova je da The Slow Show svira neku vrstu indie rocka poput benda The National, gde je najveća sličnost svakako vokal pevača Roba Goodwina čiji bariton upravo podseća na Matta Berningera iz The National ili pak bend Lambchop.

Kao što se i očekuje na ovakvim koncertima, zvuk predgrupe nije bio idealan. Dok se muzika čula relativno dobro, vokal pevača je bio veoma mutan i teško razumljiv, te se na lokaciji oko miksete uglavnom čulo neko brundanje umestorazgovetnog pevanja.

Sama muzike benda ima zanimljive momente, pre svega kroz gitarske melodije, te na momente veoma pristojne bubnjeve, ali sve u svemu bend je delovao bledo, ili tačnije neupadljivo, kao neko ko treba svojom muzikom da popuni vreme, bez namere da na bilo koji način dotakne publiku, a kamoli zagreje, jer realno The Slow Show, kao što im i ime dobro govori, su dinamički veoma spor bend, više su za neku intimniju klupsku atmosferu, gde bi njihova muzika mnogo bolje pokazala svoje kvalitete nego što je to slučaj na koncertu na otrvorenom i velikom prostoru.

Pixies su imali pomalo dramatičan izlazak, uz neku napetu prateću muziku, što je propraćeno glasnim ovacijama. Bez ikavog početnog i kurtoaznog kontakta sa publikom bend je započeo koncert pesmom „Cactus“ sa debi albuma „Surfer Rosa“ iz 1900.godine.

Prva pesma uglavno služi da se zvuk benda dotera kako treba te od nje i ne treba očekivati previše. Ali zato već od sledeće „Bone Machine“ takođe sa „Surfer Rosa“ kreće pravi muzički uragan koji je trajao gotovo u dva sata u minut. Pixies su od samog početka ređali hit za hitom, koji su uglavnom dolazili sa njihovih najpoplarnijih albuma „Doolitle“ (1989), „Surfer Rosa“ (1988), „Bossanova“ (1990) i samo jedna pesma sa „Tromp Le Monde“ (1991).

Ono što se dalo primetiti u prvih nekoliko pesama, pomenuta „Bone Machine“ pa zatim veliki hit „Gouge Away“, je da su aranžamni za koncerte nastupe malo izmenjeni, te su ove dve posebno, ali i još gomila drugih pesama u koncertnim verzijama zvučale pomalo drugačije, življe, napetije, agresivnije, a u slučaju pomenute dve, mračnije.

Kvalitet zvuka i svirke nije opadao tokom čitava dva sata. U prvom delu koncerta hitovi su se nizali jedan za drugim „Gigantic", “Monkey Gone to Heaven”, “Debaser”, “Tame”, “Hey”, “Mr. Grieves”, “Velouria” te mi je na momenat prošlo kroz glavu, šta će ostaviti za kraj ako sad sve ispucaju.

Naravno, Pixies imaju više nego dovoljno hitova da odsviraju sve do kraja u istom ritmu i drže tenziju i na visokom nivou, a da nisu čak odvirali neke od popularnih pesama sa prvih albuma poput “Dig For Fire”, “Allison”, “Head On”, generalno većinu pesama sa “Bossanova”, sa koje su odsvirali samo tri “Cecilia Ann”, “Havalina” i “Ana”) i “Tromp Le Monde” gde su odsvirali samo “Planet of Sound”.

Sa albuma iz ovog veka odsvirali su samo “Los Surfers Muertos” sa veoma dobrog prethodnog albuma “Beneath the Eyrie”, i na žalost propustili da sviraju “On Graveyard Hill” po meni najbolju star u njihovom drugom delu karijere. Sa očekivanog albuma “Doggerel” koji uskoro izlazi odsvirali su samo “Human Crime” koja je već ove godine objavljena kao singl.

Black Francis je bio odličan na vokalu. Nije ostavio ni malo utisak da se štedeo, kada je trebalo urlati, urlao je iz sveg glasa kao na “Tame”, kada je trebao režati i to je radio kako treba, Joey Santiago i David Lovering (tukao je bubnjeve iz sve snage dva sata bez ikakve pauze) su profesionalci i tako su odradili svoj posao. Verujem da mnogim starijim fanovima benda nedostaje Kim Deal, ali šta je tu je. Ono što se može konstatovati je da se Paz Lenchantin odlično uklopila u bend. Pesme koje je pevala Kim, Paz ju je odlično zamenila, dok je na basu unele jednu novu dinamiku. Na prethondom nastupu Pixies koji sam gledao Kim je još uvek bila u bendu, koji je kasnije te 2014. godine napustila Pixies, da bi se u poptunosti posvetila svom drugom bendu The Breeders, i mogu da kažem da ja nisam primetio bilo kakvu razliku sa Paz umesto Kim na bas gitari i vokalima.

Koncerte je završen pesmama “Where is My Mind?” i “Winterlong”, obradom Neil Younga. “Where is My Mind?” je pratilo glasno pevanje publike kao brojne upaljene lampe na mobilnim telefonima, kojima su ljudi iz publike mahali, što je oraspoložilo članove benda. Nakon “Winterlong” usledio je gromoglasan aplauz i galama iz publike koja je zahtevala bis.

Članovi benda su zajedno izašli poklonili se publici nekoliko puta, slikali publiku koja je podignutih ruku aplaudirala iz sve snage, i tiho bez reči, kako su i započeli koncert napustili pozornicu. Bisa nije bilo, ali to i nije bilo tako bitno jer su Pixies svirali puna dva sta i dali na bini sve od sebe. Što je publika očigledno osetila, te nije bilo onog žamora i razgovora što često smeta na koncertima kod nas.

Iako nije bilo klasičnog kontaktra publikom, koji veoma često ume da bude previše banalan i nepotreban ili bilo kakavog drugog podilaženja publici sa tipičnim pozdravima i komentarima o najboljoj publici itd, Pixies su sve što treba pokazali svojom muzikom i nastupom, koji su vrhunski odradili i time zadobili punu pažnju publike.

Kiša je na momente padala, ali nikada previše jako da bi to poremetilo ugodjaj u koncertu. Ono što mene lično puno raduje, pored činjenice da je bilo zaista dosta ljudi na koncertu je i struktura publike. Bilo je naravno za očekivati da će priličan broj posetioca biti 40 +, jer ipak, svojim najboljim danima, Pixies su obeležili fanovima koji su svoju maldost živeli krajem 80ih i u 90im godinama.

Ali bilo je i puno publike koja je po nekoj mojoj slobodnoj proceni u kasnim tinejdžerskim godinama ili ranim dvadesetim. Svi su oni znali pesme benda koji su starije od njih samih, pevali i uživali, što je najbolji dokaz kvaliteta tih pesama ali i Pixies kao vanvremenskog benda.

Krajnja ocena je: Pixies su na stadionu Tašmajdan, u Beogradu održali izuzetan nastup, onaj koji je vredelo čekati 33.godine.