Ash Is Purest White
Arte France Cinéma, Beijing Runjin Investment, Huanxi Media Group
Režija: 
Zhangke Jia
Scenario: 
Zhangke Jia
Uloge: 
Zemlja proizvodnje: 
China, France, Japan
Jezik: 
Chinese, Mandarin
4.7
5

U okviru akcije „Šta sam gledo na Festivalu autorskog filma 2018“ obznanjujem: Festival je prošo, ja kući došo, pa da vidimo šta sam tamo gledo... Novi film Gaspara Noéa CLIMAX je zaslužio zaseban, detaljan osvrt, pa ga je i dobio, OVDE. A sad je vreme za moj drugi najočekivaniji film festivala.

Izgleda da je izuzetni, predivni, vizuelno i emocionalni rolerkoster A TOUCH OF SIN bio izuzetak a ne pravilo u opusu mnogohvaljenog ali slabozasluženog Đije (Jia Zhang-Ke). Protraćio je božanstven naslov na film u kojem ima jedva nešto malo ugarka emocije usred preovlađujućeg sivila (narativnog i, naročito bolno, vizuelnog).

Premisa je odlična: totalna posvećenost i vernost jedne žene, gangsteroljupke, koja se žrtvuje i spasi dragom krimosu život i ode u apsu umesto njega, samo da bi pet godina kasnije, izašavši otuda, otkrila da je džukac našao drugu (i napravio joj dete) a sa svojom spasiteljkom i žrtvateljkom neće više ništa da ima.

Mogla je tu da bude super melodrama, tim pre što je glavna glumica (i rediteljeva žena) zaista izuzetna, vrhunska, posvećena, prvorazredna glumica; mogao je tu da bude i odličan krimi-triler, napet, uzbudljiv i emocijama pregnantan, sa jakim podtekstom…

Ali, avaj, Đija je smatrao da je najbolje da ovaj film, koji zapravo počne prilično zanimljivo, isprazni od skoro svega interesantnog i pretvori ga u uninvolving, fletlajnersku soc-dramurdu u kojoj se nije ni potrudio da npr. motiviše izdaju glavnog kriminalca (prikazanog, pre toga, kao relativno razumnog, dobrog i poštenog, a ne kao bezosećajnog džukca), pa je otud njegovo ponašanje prema ex-ženici neshvatljivo i besmisleno baš kao i ta mlaka i svakim minutom sve nezanimljivija dramica između njega i nje koja kako ide ka krahu sve više nalikuje kineskom rimejku nekog dosadnog srpskog filma, odnosno pretvara se u daleko inferiorniju verziju PETRIJINOG VENCA.

A što je dodatni udar, sve je to slikano na pretežno neupečatljiv, prozaičan način, sa tek ponekim oka vrednim kadrom, otprilike po jedan na svakih 20 minuta. Prećeralo se sa „realizmom“! Premalo je ovde lepote. I od koga je, a i inače.

Plus, taj „kraj“ je nešto najravnije, najbezvenjačkije promašeno što sam u skorije vreme video u nečemu što pretenduje na kvalitet i ozbiljnost. To se uopšte ne završi, nego se samo PREKINE: i kad špica krene niotkuda, gledalac se trgne: „Šta, OVO je kraj? Zbog OVOGA sam sedeo 2 sata i 10 minuta pred ekranom? Da bi mi se OVO tutnulo?!“

Ovaj PEPEO je trebalo da bude parabola o moralnom slomu današnje Kine, odnosno o gubljenju etike, poštenja, pravde i o potonuću u najbezosećajniji eksploatatorski bezdušni materijalizam itd. Lepa ambicija, ali slabim, nedokuvanim, nedorađenim narativom (koji na nivou mikro-scena još i ima određene zanimljivosti, bar u početku, ali sve manje prema kraju, u kojem pravcu ima sve manje ubedljiva zbivanja) srozana na jedan poludupasti (at best) i sasvim zaboravljiv film. S druge strane, čitam da je ovo popriličan hit u Kini, pa stoga – šta pa ja znam? Milijardu Kineza ne mogu biti u krivu! Ili mogu? Proverite sami, pa javite.

U idućem nastavku – još jedan Kinez, ali nešto bolji: LONG DAY’S JOURNEY INTO NIGHT.

 

Recenzija originalno objavljena na blogu TheCultOfGhoul.

 

Preporuka

share

share