Foto: Marko Dasic

Nakon duže pauze, (Anti) world orkestar The Cyclist Conspiracy, nastupiće u Beogradu 02.09. u klubu KC Grad, zajedno sa turbo rok pank džez triom Crno Dete. Facebook event za koncert je na sledećoj adresi: https://www.facebook.com/events/239629241311430. Iskoristili smo ovu priliku da postavimo nekoliko pitanja gitaristi The Cyclist Conspiracy, prvom među jednakima, Nikoli Uroševiću.

Poslednje što smo čuli od grupe The Cyclist Conspiracy je bio EP “Giftopoula”. Šta se sve događalo sa bendom od izbijanja pandemije?

Komadali smo se i sastavljali sto puta, kao u nekoj šamanskoj incijaciji. Pa šta da ti kažem, nismo nešto naročito bili kreativni, bauljali smo u tom nekom limbu kao i svi ostali, pokušavajući da koliko toliko budemo aktivni. Opet, desilo se da smo konačno završili novi EP, Gifotpoulu, kao i to da smo našli novog bubnjara. Trenutno se osećamo prilično dobro, skoro da smo spremni za totalnu apokalipsu.

Grčka se i ranije javljala kao inspiracija, A Night at Café "Constantinople EP je takođe na grčkom. Odakle ta veza? Da li je Giftopoula jedno od Cyclomanges izdanja?

Da, Giftopoula je prvo Cyclomanges izdanje (A Night at Café ‘Constantinople’ je bilo nulto). Giftopoula ima posebno mesto na mapi jer je nastala kao plod simpatije, kao plod saradnje sa ljudima koji su nam dragi i čiju muziku volimo. U pitanju je čuvena pesma Jorgosa Batisa kojoj smo dodali blago psihodelične obrise, a koju su na potpuno nove nivoe izneli sjajni remiksi Lenhart Tapes, Mangulice Fm, Kyra i Gianni Druida. Odavno smo hteli da uradimo ovako nešto i prvobitno je u planu je bio samo singl, Fora ta mavra, sa Lenhartom kao specijalnim gostom, ali eto, na kraju se sve završilo još bolje nego što smo planirali – da sve bude veselije pridružila nam se i Tijana Stanković koja je već imala rebetskog iskustva sa grupom Argo.  

Grčka se stalno, na ovaj ili onaj način, provlačila kroz moj život. Kroz letovanja, prijateljstva, deliće porodične istorije, prve susrete sa arhetipima kroz starogrčku mitologiju, prve dodire sa metafizikom kroz starogrčku filozofiju – da sad ne razglabam u kolikoj meri je kultura antičke Grčke definisala evropsku civilizaciju.  Ali, sam put u rebetiko je bio zaobilazan. Oduvek sam imao tu fascinaciju polusvetom i tragao sam za nekakvom autentičnom balkanskom tradicijom koji bi bila dobar materijal za dalju nadgradnju. Prva stvar koja mi je raspalila maštu bila je zapravo knjiga Vidosava Stevanovića Nišči, koju sam pročitao na preporuku mog dragog prijatelja Ceje iz benda Slovenska Nekropola. Konkretno, knjiga nema nikakve veze sa Grčkom, osim što se, čini mi se, neka javna kuća u njoj zove Krit – ali to je bukvalno bila stvar za kojom sam tragao. Znaš ono, kao klinac čitaš, recimo, Kejvovu I magarica ugleda anđela, i ložiš se i prosto ti dođe žao što nemaš tako moćan mitološki materijal u sopstvenom nasleđu – i onda naletiš na Nišče koji pobrišu patos ne samo sa Magaricom, nego sa svim što si do tada čitao. To je takav jedan totalitet jezika i folklorni imaginarijum, a sve u tom neverovatnom šumadijskom gotik ključu (u smislu “južnjačkog gotika”, ne klasičnog gotskog romana). Sve što sam ikad priželjkivao da mi se desi u knjževnosti, desilo mi se sa Stevanovićevom knjigom – i naravno da je rezonovalo mnogo dublje od svega drugog jer sam imao direktnu vezu sa stvarima o kojima piše. To me je prosto motivisalo da dalje tragam za istom stvari u muzici i kada se dovoljno te želje nakupilo nekako mi je u ruke dospela kompilacija sa snimcima Roze Aškenazi gde je između ostalih bila i Gi’auto fooumaro kokaini. Usledilo je momentalno prepoznavanje – i kao i u slučaju Stevanovićeve knjige, sve za čim sam tragao je bilo tu, čak i mnogo više od toga.

Preporuka