Porridge Radio - Every Bad [2020]
Nezavisnu muzičku scenu tokom prvu dekadu novog milenijuma, obeležila je ekplozija odličnih indie rock bendova. Priča o usponu i padu raznih muzičkih pravaca ili pokreta je već viđena prethodnih decenija kroz punk, grundge, brit pop... Nakon nekolio odličnih godina dolazi do neminovnog pada, kako u broju kvalitetnih predstavnika dotičnog muzičkog pravca tako i u kvalitenim muzičkim izdanjima njegovih najistaknutijih predstavnika. Do 2010.godineperjanice indie rocka su već objavile svoje najbolje albume.
Recimo, Arcade Fire su poželeli da pune stadione, potpisali za mejnstrim izdavačku kuću i albumom „Everything Now“ epski propali u svojoj zamisli. The National nakon albuma „High Violet“ nalaze se u slobodnom padu snimajući albume od kojih sebi želite da isečete vene, i to na prvom mestu zbog poriva da učinite nešto drastično i radikalno, kako bi sa sebe otersli atrmosferu beskrajne dosade i čamotinje, negoli što vas emotivno pogodi njihova muzika.
Druga dekada ovog veka donela je i gomilu indie rock satelita, koji su uglavnom stvarali generičku muziku u pokušaju da kopiraju uspeh svojih uzora. Naravno , bilo je , tu i tamo, dobrih i odličnih izdanja, kao i po nekog dobrog novog benda, ali ipak je dobra gitarska muzika sa nezavisne muzičke scene sigurno je klizila u potpunu kolotečinu.
Već smo u nekim od ranijih članaka pominjali da se nešto veoma dobro, sveže i ozbiljno kuva na britanskim ostrvima, bar kada govorimo o gitarskoj muzici. Drugi album brajtonskog benda Porridge Radio je najnoviji muzički dragulj koji dolazi sa ove scene. Predvođeni harizmatičnom i veoma talentovanom Danom Margolin bend je 2016., godinu dana nakon osnivanja objavio prvi album Rise, Pasta and Other Fillers, za malu nezavisnu londonsku izdavačku kuću Memorials of Distinction. Krajem prošle godine Porridge Radio potpisuju za etiketu Secretly Canadian, za koju u martu objavljuju album „Every Bad“.
Već uvodni stihovi „I'm bored to death, let's argue / What is going on with me?” odlične „Born Confused“ nagoveštavaju dubok lični nemir , zbunjenost i emotivni rolerkoster koji kuljaju podjendako iz stihova kao i muzike svake od 11 pesama na ovom albumu. Njihove pesme su emotivno kompleksne, nežne ali u momentima veoma besne, hladne i uzdržane, pri čemu muzika govori isto koliko i sami stihovi.
„Sweet“ lebdi izmedju minimalizma i katarzične vokalne ekslozije. Margolin uspeva da svoj suzdržan bes kanališe podjednako svojim vokalom koji elegantno klizi od apatije do krika, kao i svojom gromoglasnom gitarom.
„Don't Ask Me Twice“ diže tenziju albuma dok „Long“ tornadom akorda i grmljavinom ritam sekcije bubnjeva Sama Yardleya i bas linije Maddie Ryall dovodi do prvog krešenda na ovom albumu.
