Roy Hargrove: smrt malog princa među džezerima
Vruć i sparan avgustovski dan 2010. godine. Nišvil je počeo, a na radionici u Sali Simfonijskog orkestra trebalo bi da gostuje kvintet Roja Hargruva (Roy Hargrove).
Bend je već uveliko na bini, a čini se da put do iste nije još uvek pronašao frontmen sastava. Ili se barem tako čini.
Džastin Robinson (Justin Robinson) već uveliko prelazi paterne na saksofonu... na poslednjem Hargruvovom albumu Earfood je svirao fenomenalni Džerald Klejton (Gerald Clayton), ali mi se čini da je neko drugi na klaviru. Bio sam u pravu, bio je to mladi Džon Batist (Jon Batiste), prepoznaću ga kasnije u seriji Treme.
I onda, u opštem javašluku i neizvesnosti, bend kreće da svira i kroz salu, od ulaznih vrata ka bini, praktično maršira sa trubom u ruci Roj Hargruv... i počinje da svira još pre nego što se popeo na binu.
Hm. Lepo. Zbunjujuće, ali lepo... ne razumem, ali mi se sviđa.
Čekajući hard-bop, afro-cuban i fanki hitove kao što su recimo (sa Earfood albuma, naravno) Voltonov I'm Not So Sure, ili komercijalni Stasbourg/St.Denis, strpljivo slušam započet sešn.
Naizgled nervoznom Hargruvu potrebno je nekoliko minuta kako bi osetio atmosferu prostora. Za to vreme, omaleni trubač sa simpatičnim brčićima, u belim pantalonama i lanenoj košulji frenetično izvodi skokove na instrumentu, razigravajući ritam sekciju Amin Salim-Montez Kolmen i mladog Batista na klaviru.
Nakon treće kompozicije bilo mi je jasno da će ovo biti više sjajan sešn, nego li džez radionica ili Q&A konferencija za javnost i radoznale.
Naravno, jasno je bilo i da neće biti hitova, i da će dominirati (na moje zadovoljstvo) otvorena post-bop svirka.
Posle pete kompozicije Hargruv je progovorio. I nije mnogo rekao. I nije bilo potrebe. Sve je već rekao na trubi, i sve su oni to objasnili za pola sata.
Razmenili smo par reči na kraju nastupa. Bio je zbunjen, ali mu je bilo drago što je sa nama, i rado je prihvatio da se slika sa svakom osobom koja mu je prišla da ga pozdravi.
Par godina kasnije, i njega više nema. Otišao je prerano. Problemi sa bubezima i učestale dijalize uzele su maha, i veliko srce ovog maestra nije izdržalo.
Kao i uvek u vestima, i o njegovoj smrti dominiraju opšta mesta: 2 Gremija, saradnja sa mejstrimašima, hip-hoperima, pop zvezdama. Sve su rekli, a ništa nisu rekli, niti su išta pogodili. Forma je zadovoljena, a suština netaknuta... ali, Roj je bio suština, on je bio izraz, on je bio stav, on je bio raskrsnica puteva u vasioni gde se sudaraju čestice kreativnih ideja i genijalnost individue.
Hvala ti za divnu muziku, Roj.
