Mulatu Astatke: Kralj etiopskog džeza

Sep 19, 2018

Svaki dan se možemo uveriti da je život čudesan zbir raznoraznih sticaja okolnosti. Takve primere možemo pronaći u mnogih oblastima, pa tako ni umetnost, odnosno muzika nije izuzetak. Kako drugačije objasniti procvat nečije karijere u šestoj ili sedmoj deceniji života? Šta je potrebno da bi nečija karijera ponovo krenula uzlaznom putanjom pod stare dane?

Samo dobar album najčešće nije dovoljan. Tako je kantri, odnosno rokabili divama Loreti Lin i Vandi Džekson bilo potrebno poznanstvo sa Džekom Vajtom (iz grupe “The White Stripes”) da bi ponovo došle u žižu javnosti. Velikom Džoniju Kešu je bila neophodna saradnja sa Rikom Rubinom i obrade aktuelnih rok hitova, kako bi lepotu svog glasa približio klincima koji ne vole staromodni kantri. Ko zna da li bismo ikada opet čuli za englesku pevačicu Vašti Banjan da je “iz naftalina” nije izvukla grupa “Animal Collective” pre nekoliko godina.

Slična stvar se desila sa junakom naše današnje priče. Iako objavljuje albume još od sredine šezdesetih, njegovo ime je postalo poznato širom sveta tek od prve decenije ovog veka. Paradoksalno ili ne, baš tih dana je snimio neke od svojih najlepših albuma u karijeri. Danas ćemo se upoznati sa njim i osvrnuti na njegov album “Mulatu Steps Ahead” koji po mnogo čemu slovi jedan od najzanimljivijih džez albuma objavljenih u ovom milenijumu.

Moć jednog saundtraka

Etiopski multiinstrumentalista Mulatu Astatke je postao poznat širem krugu javnosti tek 2005. godine nakon što je Džim Džarmuš uvrstio nekoliko njegovih pesama u svoj film „Broken Flowers“. S obzirom da se radi o prekaljenom muzičaru, jednom od najcenjeninih svetskih vibrafonista koji je svojevremeno svirao i sa Dizijem Gilespijem, tužno je što je svet prvi put čuo za njega tek kad je napunio 63 godine.

Međutim, taj fenomen možemo posmatrati i sa druge, nešto realnije strane, konstatujući kako je dobro što je javnost uopšte čula za njega - naročito ako uzmemo u obzir hiljade muzičara koji po kvalitetu zavređuju vašu pažnju i koji baš u momentima dok ovo čitate izdaju svoj najnoviji album, a za koje vi nikada niste čuli i ko zna da li ćete i ćuti, ponajviše iz razloga što neki „pametnjaković“ iz neke velike diskografske kuće misli da to nije dovoljno komercijalno. Ako ništa drugo, Mulatu je dao nadu svim talentovanim Don Kihotima da ako su uporni k’o mazge, verovatno ima šanse da planeta sazna za njih, pa makar zašli u sedmu deceniju života.

Iako ga prvenstveno vezuju za etiopski džez (potiče iz mesta Džima za kog kažu da je gradić u kome se rodila kafa), Mulatu je pekao zanat na zapadu (teško da bi i Džarmuš čuo za njega u suprotnom), prvenstveno u Njujorku, Londonu i Bostonu, a bio je prvi afrički muzičar koji je upisao prestižni Berkli.

Beogradska publika je imala priliku i da ga vidi uživo na letnjem festivalu Belef 2009. godine, kada je sa engleskom grupom „The Heliocentrics“ promovisao tada aktuelni album „Inspiration Information“, koji je u mnogim džez medijima proglašen jednom od najboljih ploča iz 2010. Ipak, na ploči koju je objavio posle ove „Mulatu Steps Ahead“, kao što joj i naslov kaže, Mulatu zaista pravi nekoliko koraka napred.

Neki od članova „The Heliocentrics“ sviraju i na ovom potonjem Astatkeovom albumu, koji se po mnogo čemu razlikuje od svog prethodnika. Dok je „Inspiration Information“ bio moderan album koji se obraćao ljudima koji vole džez kakav se sluša u radijskim emisijama britanskog disk džokeja Džajlsa Pitersona, „Mulatu Steps Ahead“ je mnogo bliža klasičnom džez zvuku. Mada, kada je Mulatu u pitanju, to „klasično“ je vrlo diskutabilan pojam. Pored „The Heliocentrics“, na ovom albumu sviraju bostonski „Either/Orchestra“, nekolicina afričkih i engleskih muzičara. Veći deo ploče je sniman Londonu, jedan deo u Bostonu.

Korak napred

„Mulatu Steps Ahead“ je mešavina raznih stilova i upravo je to najveći kvalitet ovog albuma. Sve počinje predivnom baladom „Radcliffe“ čija atmosfera poseduje nešto od Majlsovog noćnog albuma „Round About Midnight“ i u kojoj kao da čujemo trubača iz nekog zadimljenog bruklinškog kluba , dok se prateći bend vozi nekom afričkom pustinjom.

Pesma je inače posvećena Redklif institutu koji pripada Harvardu, na kom je Mulatu predavao pre nekoliko godina, pa tako danas note ove pesme stoje ponosno okačene u Redklifu. Tema „Green Africa“ svojim naslovom nedvosmisleno sugeriše svoje poreklo tako da ne čudi što pomalo liči na jednog od najvažnijih muzičara sa „crnog kontinenta“, Felu Kutija.

Pomalo džejms-bondovska „The Way to Nice“ je toliko melodična da imate utisak kao da ste je već negde čuli, pa već nakon drugog slušanja osećate potrebu da je zviždite. Pored melodijske, veza sa agentom 007 leži i u činjenici da je ova kompozicija nastala tokom turneje benda po Azurnoj obali, jednoj od omiljenih lokacija čuvenog agenta.

Iako je Mulatu par pesama odavde objavio ranije, samo zlonamernik bi to mogao nazvati recikliranjem, s obzirom da nove verzije sa originalima imaju zajedničku samo osnovu, tj. ritam.

Tako je na primer „I Faram Gami I Faram“ zadržala latinoamerički ritam, dok su vokali skroz orijentalni, da ne kažem etiopski, odnosno pomalo u world music maniru. Mulatuov vibrafon je lajt motiv u „Ethio Blues“, dok je „Assosa“ jedna od najkonkretnijih pesama na ploči, jer u svoja dva i po minuta sažima zvuk njujorškog downtown džeza sa tradicionalnom melodijom plemena Asosa iz severozapadne Etiopije.

Putovanje avionom uz etiopski džez

Ukoliko ste poznavaoci afričkog džeza, vrlo je moguće da će vam neke melodije sa ovog albuma zvučati već viđeno, istina je da Mulatu ne otkriva toplu vodu. A ako vas pokreću egzotični ritmovi (pored Afrike, uticaj Južne Amerike je očigledan) koliko i bi-bap balade iz šezdesetih godina prošlog veka, „Mulatu Steps Ahead“ ima dobre šanse da vam bude jedan od albuma koje ćete svakog jula među prvima spakovatu u vašu torbu kada krenete put toplijih krajeva.

Kada neko u relativno kratkom vremenskom periodu stigne od anonimnosti dotle da „Etiopian Airlines“ (zvanični etiopski avioprevoznik) koristi njegovu muziku kao način upoznavanja stranaca sa kulturom ove, po broju stanovnika druge afričke zemlje, podatak je vredan svakog poštovanja. Kada tome dodamo činjenicu da je isti taj neko dve godine za redom izdao dva predivna, a opet potpuno različita albuma, čiji se novi kvaliteti otkrivaju svakim sledećim slušanjem, više je nego jasno da pred sobom imamo iskusnog muzičara koji ovih godina živi svoju drugu mladost.