Povratak u 1961. godinu

Aug 30, 2017

Teško je pretpostaviti kako će muzička industrija izgledati u nekoj daljoj budućnosti, recimo za pola veka. Ono što se verovatno ni tad neće promeniti je pritisak na muzičare da snime što komercijalniju muziku koja će se što više prodavati, a to zaključujemo na osnovu činjenice da je poslednjih pola veka taj pritisak u stalnom porastu.

Takođe, nema sumnje da će našim potomcima sva ova „čuda tehnike“ kojima se ponosimo i na kojima sada slušamo muziku – od višenamenskih mobilnih telefona, ipoda, svo do sićušnih usb flash plejera – delovati više nego arhaično. To su neke stvari koje možemo pretpostaviti na osnovu zdravog razuma, ali kako će moderna muzika tada zvučati – to možemo samo da nagađamo.

Kao što istoričari kažu da ćemo bolje razumeti sadašnjost ako posmatramo prošlost, tako ćemo verovatno za par milimetara biti bliži otkrivanju muzike koja nas čeka sutra, ako se pozabavimo njenom istorijom.

Ako nas već zanima kakve su promene u muzici moguće u periodu od pola veka, možda je najbolji način da ih sagledamo ako se vratimo 50 godina unazad. Dakle, danas je na tapetu 1961. godina i nekoliko važnih stvari koje su se desile tada.

„The Supremes“ i „Motown“

Sredinom januara te 1961. godine, ženski soul sastav iz Detroita „The Supremes“ potpisao je ugovor za diskografsku kuću „Motown“. I jedni i drugi su osnovani samo dve godine pre toga, tako da je i za „The Supremes“ i za „Motown“ to bio početak karijere. Iako su se svi nadali uspehu, bila je prisutna sumnja i neizvesnost – kuća nije bila sigurna da će „The Supremes“ postati poularne, dok su se njih tri pitale da li je „Motown“ u stanju da njihovu muziku distribuira, reklamira i populariše dalje od Detroita.

Ubrzo će sve te sumnje pasti u vodu, pošto su u prvoj polovini šezdesetih „The Supremes“ vladale američkim top listama, a singlovi „Baby Love“, „Come See About Me“ ili „Where Did Our Love Go“ se prodaju u zavidnom tiražu i pola veka kasnije. Ko god danas pomisli na grupu Dajane Ros, jedna od prvih asocijacija mu je kuća „Motown“, koja je popularizovala soul muziku više od bilo koga drugog. Ko zna da li bismo mi danas znali za npr. Ejmi Vajnhaus da „The Supremes“ tog hladnog januarskog popodneva 1961. nisu sklopile dogovor sa kućom „Motown“. „The Supremes“ i „Motown“

Sinatrina „igračka“

Ako mislite da je pritisak na muzičare od strane njihovih diskografskih kuća odlika savremenog doba, grdno se varate. Još krajem pedesetih godina prošlog veka, Frenk Sinatra nije bio zadovoljan načinom na koji ga tretira kuća „Capitol“ i bilo mu je preko glave njihovo svakodnevno insistiranje na hit singlovima. Pošto je Frenk u to vreme bio jedan od najpopularnijih i najbogatijih američkih pevača, rešio je da osnuje sopstvenu diskografsku kuću, u čiji rad mu se niko neće mešati. To je i uradio u februaru 1961. kada se rodila kuća „Reprise“.

Međutim, vreme je pokazalo da je Frenka ipak mnogo više zanimao luksuzni život zvezde nego kreativna sloboda muzičara, tako da je samo dve godine kasnije „Reprise“ prodao velikoj kući „Warner Bros“. Ipak, predsednik kuće „Reprise“ je ostao Mo Ostin, isti onaj kog je Sinatra postavio na to mesto.

Pod „Warner Bros“ kapom i Ostinovim upravljanjem, „Reprise“ je postala jedna od najvećih diskografskih kuća u istoriji muzike. Pomenimo samo neke od muzičara koji su objavljivali za nju: „The Kinks“, Džimi Hendriks, Nil Jang, Pol Sajmon, „T-Rex“, Raj Kuder, Frenk Zapa, Prins, „Red Hot Chili Peppers“, Erik Klepton, Devendra Banhart i na hiljade drugih.

Rađanje legendi

Ta 1961. je bila godina kada su mnoge muzičke legende napravile svoje prve korake. „The Beatles“ su se tek vratili iz Hamburga kada ih je u martu te godine njihov menadžer Brajan Epštajn obavestio da im je organizovao niz svirki u liverpulskom klubu „Cavern“. Do tada, za „The Beatles“ su znali uglavnom samo posetioci hamburških noćnih klubova i tek poneki britanski muzički entuzijasta. No, nakon tih prvih svirki u „Cavern“ klubu, cupkanje nogama i tapšanje publike je lagano preraslo u vrištanje i čupanje kose, odnosno u ono što danas zovemo „bitlmanija“.

U Aprilu 1961. svoj prvi javni nastup doživeo je jedan dvadesetpetogodišnji pevač iz italijanskog grada Modene. On je tad dobio ulogu Rodolfa u Pučinijevoj operi „Boemi“, nakon koje je počeo da niže uspehe. Njegovo ime je bilo Lučijano Pavaroti.

Mladi muzičar iz američkog grada Dulut, Robert Cimerman, te godine je prvi put upoznao svog idola Vudija Gatrija. Ubrzo nakon toga, Cimerman menja ime u Bob Dilan i počinje redovno da nastupa u klubovima njujorškog Grinič Vilidža, a te 1961. dobija i prve pozitivne kritike u muzikoj štampi. Sledeće godine je objavio debi album, a danas je njegovo ime sinonim za popularnu muziku.

Još jedna grupa je tih dana obznanila svetu svoje postojanje. U decembru 1961. grupa „The Pendletones“ objavljuje svoj prvi singl „Surfin'/Luau“. Ono što su momci iz benda saznali tek nakon što je singl izašao, sve ih je iznenadilo. Naime, ljudi iz diskografske kuće „Candix“ su na svoju ruku promenili ime benda, nadajući se da će taj novi naziv privući više ljudi da kupi singl.

Iako se u početku grupi baš i nije dopala ta ideja, ipak su pristali da zadrže novo ime. Tako je ta intervencija kuće „Candix“ nesvesno ušla u istoriju muzike, jer je novi naziv benda, koji prvi put beše odštampan na tom singlu, glasio „Beach Boys“.

Sa top lista

Najpopularnije pesme pre pola veka su bile „Stand By Me“ od Ben I. Kinga, „Runaway“ koju je pevao Del Šenon, „Let's Twist Again“, verovatno najveći hit Čabi Čekera, kao i Elvisova „Surrender“. Nemoguće je ne primetiti da su sve pomenute pesme itekako odolele zubu vremena, odnosno da postoji velika mogućnost da ih čujete na nekoj radio stanici i pola veka od njihovog nastajanja.

Što se džeza tiče, 1961. je godina kada su Majls Dejvis i Džon Koltrejn poslednji put snimali zajedno. Majls je još tada važio za legendu džeza, a Koltrejn će taj nivo poštovanja zaslužiti samo neku godinu kasnije.

Pijanista Bil Evans je u februaru objavio ploču „Explorations“ sa svojim triom, kog su pored njega činili basista Skot La Faro i bubnjar Pol Motijan. Ta ploča se smatra jednom od ključnih kada je progresivni klavirski džez u pitanju. Retko ko je pre i posle toga na tako suptilan način spojio džez sa uticajima iz klasične muzike. Ploča „Explorations“ je odlično prošla na svim relevantnim džez listama tog doba, a nagrađena je i od strane džez kritičara časopisa „Bilbord“ za „najbolji klavirski album 1961. godine“.

Nekad i sad

Pomenute priče čine samo jedan mali deo muzičkih događaja iz 1961. godine. Na prvi pogled, one ni na jedan način direktno ne najavljuju muzičku revoluciju koja će se dogoditi u toj dekadi. Međutim, kada pročitate između redova, shvatićete da je soul muzika doživela svoje prve milionske tiraže upravo na kući „Motown“, da ideje koje se smisle preko noći mogu biti antologijske (setite se „Beach Boys“ ), a da neko ko peva operu lako može prevazići granice klasične muzike i postati svetska pop zvezda.

Kada se vratimo na početak teksta, i pitanje šta možemo očekivati od muzike 2061. na osnovu iskustva koje danas imamo iz 1961.godine, šta zaključujemo? I dalje ne znamo kako će izgledati tadašnji nosači zvuka, kao ni koji muzički žanr će biti dominantan. Međutim, upravo smo videli da su pre pola veka dobili šansu neki muzičari za koje je malo ko pre toga čuo.

Oni koji su im dali tu šansu, rizikovali su, no u slučaju „The Supremes“, „The Beatles“, Dilana ili Pavarotija, taj rizik se i te kako isplatio. Plašim se da danas ljudi sve manje rizikuju u bilo kom poslu, pa tako i u muzici. Uglavnom se ide na sigurno i već oprobano. Pored uobičajene konstatacije da je u muzici već sve izmišljeno i da se više nikad neće pojaviti neko nov, svež i revolucionaran kao recimo „The Beatles“, mislim da je baš to odsustvo rizika jedan od razloga zbog koga je sve manje originalnih i inventivnih muzičara u mejnstrim medijima.

Ako ćemo suditi po iskustvu, odnosno po onome kako se stvari u muzičkoj industriji danas odvijaju, 2061. nas ne čeka ništa spektakularno. Međutim, svako pravilo ima izuzetak, pa otuda i nada da će neko nov i drugačiji ipak dobiti šansu u budućnosti, pa makar i greškom.

Tekst objavljen u časopisu Politikin Zabavnik