Kings of Leon
WALLS
RCA;2016
5.5
5
Od prvog trenutka, negde tamo na početku osnovne škole, kada se kod mene javilo prvo interesovanje za muziku, sam pomen ljubavne pesme ili „sentiša“, što je meni tada bilo jedno te isto, izazivao bi kod mene nagon za izbacivanjem tek pojedene hrane, i to na pogresnu stranu.  Sama pojava Michaela Boltona na televiziji dovela bi do mog bežanja iz sobe uz urlik užasa. Vremenom sam, normalno ukapirao da ima dobrih ljubavnih pesama kao recimo „Funny Little Frog“ od Belle & Sebastian ili „Turniquet“ Marilyn Mansona.
 
Zato, kada sam preslušao sedmi po redu album braće i rodjaka Followila, „WALLS“, što je akronim od „We Are Like a Love Songs“, prvo što sam pomislio je, da su bar naziv pogodili. Album je dosadan kao i dosadne ljubavne pesme mog detinjstva. Posle uspeha njihovog albuma njihovog odličnog četvrtog albuma „Only By Night“ (2008), KIngs of Leon su bili na putu da od jednog dobrog indie rock benda postanu nove mejnstrim rock atrakcije koje će puniti stadione. I nema ništa loše u tome, ako uspete da zadržite onu kreativnu energiju i originalnost koja vas je dovela do tog statusa. Na žalost većina bendova i muzičara u tome ne uspe. Kings of Leon su jedan takav slučaj. Iako njihova dva prethodna albuma „Come Around Sundown“ (2010) i posebno „Mechanical Bull“ (2013) su bili sasvim pristojni albumi, nisu bili ni blizu kvalitetni kao već pomenuti „Only By Night“. Pokušaj da već proverenim muzičkim obrascima rekreiraju uspeh tog albuma bio je očigledan. U tome nema ničeg lošeg ukoliko imate dovoljno kreativnosti da to uradite kako treba. Na albumu „WALLS“ su upravo najbolje pesme one koje su rađene po tom receptu i to prvi singl „Waste a Moment“, zatim „Find Me“,  „Revenand“ i „Eyes on You“, od kojih ni jedna nije ni blizu kvaliteta najboljih pesama na njihovim prethodnim albumima. I to je otrpilike sve što ovaj album ima da ponudi. 
 
Većina ostalih pesama bi jednostavno mogla okarakterisati kao oni što bi amerikanci nazvali „Dad’s Rock“, a kod nas bi adekvatan prevod bio „rok za teče“. Nisu to strašno loše pesme, već su samo toliko blede i nezanimljive da ih često i ne primetite. Da su bar toliko loše pa da vas izenrviraju i stvore neku emociju bolje bi bilo, ovako su uglavnom sve se uglavno svodi na jednu veliku uspavanku kao recimo „Conversation Piece“.  
 
Pokušaj da uvedu malo novih elemenata u svoj zvuk je prisutan na ovom albumu, i moj utisak je da je to jedna od glavnih pogresnih stvari na njemu. Pokušaj eksperimentisanja sa elektronikom, klavirom i sinisajzerima, samo je nepotreno ublažila i razvodnjila energiju pesama. Ritam na bubnju je često veoma mehaničan da ne možete da steknete utisak da li je u pitanju ritam mašina ili živ bubanj, dok su bas linije gotovo neprimetne. Gitare su previše čiste i ispeglane kao i cela produkcija ovog albuma. 
 
Fuzija indie/southern rocka koju su  Kings of Leon ponudili na početku karijere, donoslila je specifičnu energiju i iskrenost, koja, dok slušate, stvarala vam je sliku četiri momka sa dugim kosama i kariranim košuljama, koji sviraju u lokalnoj birtiji, u nekoj vukojebini na Apalači planinama u istočnom Kentakiju ili Tenesiju, posle mukotrponog rada u ilegalnoj destileriji viskija. Kings of Leon su sada daleko od toga, kao i njihova muzika. „WALLS“ će svakako naći svoju publiku, posebno među „tečama“, čiju ustaljenu svakodnevnicu ovakav album ni na koji način neće moći da ustalasa, a oni mogu da se pohvale da slušaju još jedan „cool“ bend pored već omiljenih Hootie & the Blowfish i Spin Doctors. Kings of Leon imaju iza sebe veoma kvalitetne albume i pesme, tako da ih sigurno ne čeka sudbina glavnih zvezdi seoskih vašara širom Amerike, kao ove malopre pomenute, možda je ovo samo jedan pogresan korak u karijeri, ali o otme ćemo kada stigne njihov budući album, ako ga uopšte bude. Ovaj bi trebalo preslušati i zaboraviti, što i neće biti tako teško.
 

Preporuka