Richard Hawley: Poslednji romantik

Dec 20, 2017

Živimo u vremenu kada svetskim top listama haraju instant pesme koje sliče jedna drugoj kao jaje jajetu, u kojima je pakovanje mnogo važnije od sadržaja, a iako naletite na nekog sentimentalnog trubadura sa akustičnom gitarom, on po pravilu ima preko šezdeset godina, čime je njegova muzika automatski okarakterisana kao zastarela.

Uostalom, taj fenomen je samo slika i prilika sveta u kome živimo – kada ste poslednji put čuli da je neko osvojao srce devojke tako što joj je otpevao serenadu, napisao stihove ili naslikao sliku? Čak ni muzičke kompilacije više nemaju smisao koji su nekada imale.

Naime, svojevremeno ste ljubav prema nekome mogli iskazati kroz pažljiv odabir najrazličitijih pesama koje opisuju vaš i njen/njegov odnos i onda sve to nasnimiti na kasetu. Vreme i muzičko znanje koje ste uložili u to, davali su jasan znak osobi kojoj se obraćate.

Danas je dovoljno da na Internetu ukucate npr “pesme o plavušama” i istog sekunda će vam se pojaviti stotine numera na datu temu. Daleko od toga da takve novotarije nemaju svojih prednosti i da zavisnicima od muzike nikada nije bilo lakše da dođu do njih, ali nemoguće je ne primetiti kako je romantika sve manje na ceni. Kako u svakodnevnom životu, tako i u muzici.

Ipak, nije baš da više uopšte nema romantičara sa akustičnim instrumentima. Istina je da ih je mnogo manje nego u vreme kada su se tražila karta više za crno-bele filmove, ali možda su baš zato i mnogo vredniji nego što su bili nekada.

Ako je recimo pedesetih i šezdesetih vladala pomama za nežnim baritonima koji pevaju o nezvraćenoj ljubavi, to više svakako nije slučaj. E baš zato, kada jedan takav bariton danas pronađe put uspeha, to nam govori da on zaista ima kvalitet, te da moda i trendovi nemaju nikakve veze sa tim.

Tom opisu u potpunosti odgovara Ričard Holi (Richard Hawley), Englez dubokog glasa, jedan od poslednjih romantika u popularnoj muzici.

Šefild u srcu

Iako njegova muzika često ima prizvuk Mediterana, Ričard Holi je rođen daleko od osunčanih predela načičkanih palmama. Dok slušate neki njegov album, teško da biste na osnovu muzike mogli zaključiti da Ričard potiče iz industrijskog Šefilda koji se nalazi u srcu Engleske.

On se rodio 1967. u selu Pitsmur, koje je danas predgrađe polumilionskog Šefilda. Kako sam za sebe kaže, ne oseća nikakav patriotizam kada je Engleska ili Velika Britanija u pitanju, ali kada je reč o Šefildu, tu stvari stoje mnogo drugačije. On ne samo da i dalje živi u istoj porodičnoj kući u Pitsmuru u kojoj se rodio, već je svaki svoj album posvetio nekom delu Šefilda.

Tako je album “Lowedges” (2003) dobio ime po jednom kraju Šefilda, “Coles Corner” (2005) je šefildsko ćoše na kom se najčešće nalaze zaljubljeni parovi, a “Lady’s Bridge” (2007) je poznati most koji se nalazi u centru grada.

U jednom intervjuu, Holi je pričao kako se uvek iznova raduje putovanjima na mesta na kojima nikada nije bio, ali da je ta radost jednaka onoj koju oseća kada se vraća u svoj Šefild. Kaže da nikada ne bi mogao da živi negde drugde, jer bi mu tempo života, duh grada i smisao za humor njegovih sugrađana mnogo nedostajao.

Koliko je ozbiljan u toj tvrdji dovoljno govori podatak da mu je svojevremeno nuđeno da svoj Šefildski dom zameni mnogo skupljom kućom (sa vrtom i bazenom) u predgrađu Londona, no Ričard je to glatko odbio. “Šta će mi bazen i kuća sa poslugom ako će mi London uzeti dušu? Viđao sam ranije da se to dešava nekim mojim prijateljima koji su se odselili tamo, tako da ja ne bih, hvala. Uostalom, jedino materijalno što želim da imam u velikim količinama jesu gitare. A njih ionako imam već mnogo”.

U senci velikih zvezda

Ta njegova ljubav prema šestožičanom instrumentu potiče još od najranijeg detinjstva. Nakon što je svakodnevno dosađivao ocu (inače, radniku u lokalnoj čeličani) da mu kupi gitaru, konačno ju je dobio kada je imao 10 godina. Već sa 14 je oformio prvi bend, “Tree Bough Story”, koji se dopao i čuvenom disk džokeju Džonu Pilu, koji je emitovao njihove demo snimke u svojoj emisiji. Kako je kasnije govorio, Pil je posebno bio očaran “načinom na koji taj smušeni tinejdžer svira havajske melodije na akustičnoj gitari”.

Prvi Ričardov ozbiljan bend zvao se “The Longpips”. Oni su bili aktivni sredinom devedesetih kada je Englesku tresla “brit-pop” groznica, te ne čudi zašto su odabrali baš taj pravac. Nakon nekoliko godina provedenih sa “The Longpips”, Ričarda je pozvao stari prijatelj Džarvis Koker , ponudivši mu mesto gitariste u njegovoj grupi “Pulp”.

Iako je Holi sa “Pulp” gitaru svirao više na turnejama nego što je direktno učestvovao u procesu pravljenja pesama, kaže da mu je to iskustvo pomoglo da bolje razume zakonitosti koje vladaju na muzičkom tržištu. Uostalom, “Pulp” su tada bili jedan od najpopularnijih britanskih bendova, tako da je sviranje pred publikom koja se brojila u hiljadama svakako bilo nešto što mu je laskalo.

Uporedo sa dugim “Pulp” turnejama, Ričard je svirao i kao studijski gitarista na izdanjima velikih zvezda kao što su Robi Vilijams ili grupe “All Saints” i “Elbow”.

Nakon decenije provedene u senci drugih muzičara, Ričard je na nagovor svojih bliskih prijatelja konačno rešio da snimi svoj album. Imao je problem da nađe pevača pa je, po sopstvenom priznanju, “bio primoran da se lati mikrofona”. Koliko ova rečenica zvuči smešno, znaju svi oni koji su čuli Ročardov bariton koji neretko podseti na veličine kao što su Skot Voker, Li Hejzelvud ili čak Džoni Keš.

“Kandidat” za Evroviziju

Prvi mini album pod nazivom “Richard Hawley” objavljen je 2001. godine. Do sada ih je izašlo 7, a među ljubiteljima njegove muzike vodi se polemika da li je bolji “Coles Corner”, “Lady’s Bridge” ili “Truelove’s Gutter” iz 2009. Činjenica je da je sa svakom novom pločom Ričard muzički sve više sazrevao, a kvalitet pesama, barokni aranžmani, kao i budžet predviđen za snimanje, iz godine u godinu su na sve višem nivou.

Ričard je po prirodi smiren, stres je pojam koji mu nije mnogo blizak, još uvek veruje u iskrenu ljubav i smatra sebe romantikom. Ova informacija može zvučati i suvišno, jer sve pomenute osobine izviru iz svakog Ričardovog albuma, nežnost i iskrenost vas bukvalno cimaju za rukav u svakoj pesmi.

Tako na primer u numeri “Ocean” možete pred očima videti osunčanu pučinu okeana i zaljubljeni par kome je na pitanje “Zašto me voliš?” sasvim dovoljan odgovor “Zato”. Jedna od najlepših Ričardovih pesama zove se “Soldier On” koja govori o strahu da ne izgubite nekoga koga ste čekali ceo život, jasno dajući do znanja koliko je svestan i siguran u odluci da je “baš ona ta”.

Orkestrirano finale ove pesme bukvalno tera žmarce na kožu, i da kojim slučajem izbor za pesmu Evrovizije danas ima nekog smisla, “Soldier On” bi svakako bila pobednik.

Bilo da peva o osećaju usamljenosti na gradskom trgu na koji vrvi od zaljubljenih parova, ili moli svoju dragu da mu da samo još malo vremena da ostavi cigare, ili peva o tome kako je napisao ljubavno pismo koje je završilo u vatri kamina zbog toga što se predomislio - Ričard to radi sa šarmom nekih prošlih vremena u kojima je “na ceni” bio šapat a ne samo krik, usne a ne samo grudi, odnosno unutrašnjost a ne samo spoljašnjost.

Srećom, sva ta nevinost i iskrene emocije su upakovane u savremenu produkciju, tako da nimalo ne zvuče staromodno, a kao dokaz tome govore i tiraži njegovih albuma koji se vremenom samo povećavaju.

To rastuće interesovanje za Ričardovu muziku nam govori da romantika ipak nije još uvek nestala. Ljudi koji se putem njegovog sajta raspituju kada će objaviti novu ploču broje se u hiljadama.

Ako nemate problem da nekome kažete da ga iskreno volite, ne stidite se da pustite suzu pa makar to bilo i na javnom mestu, a pri tome sebe smatrate muzičkim sladokuscem, po svemu sudeći možete biti “optuženi” da spadate među one koji će brojati dane do nove ploče Ričarda Holija…pa čak i ako niste nikada čuli za njega.