Neki novi soul

Sep 27, 2017

Soul muzika je nastala u Americi pedesetih godina prošlog veka kao mešavina ritma i bluza i duhovne gospel muzike. Glavna obeležja soula su glasovi koji su u stanju da otpevaju i najviše tonove, senzualna atmosfera pesama, orkestrirani aranžmani praćeni duvačkim instrumentima, dok tekstovi najčešće govore o ljubavi.

Pošto su najpoznatije gospel horove najčešće činili crnci, koji su takođe zaslužni za rođenje bluza, ne čudi što veliku većinu najpoznatijih soul izvođača i danas čine pevači afričkog porekla. Tih pedesetih i šezdesetih godina se rađaju prve diskografske kuće specijalizovane za soul muziku, a verovatno su najpoznatije „Motown“ i „Stax“.

Neka od imena čije albume ne smete propustiti ukoliko želite da se podrobnije upoznate sa ovim žanrom jesu Al Grin, Otis Reding, Areta Frenklin, Kurtis Mejfild, Marvin Gej, Sem Kuk, Smoki Robinson, Solomon Burk, te grupe „The Temptations“, „The Four Tops“, „The Supremes“ i „The Delfonics“.

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, soul se prvo ukršta sa plesnim fanki zvukom, a onda i sa disko muzikom. Ta modernizacija soula dovela je do poplave instant pevača koji su istini za volju posedovali glas, no neretko ništa više osim toga. Tako su bubanj zamenile ritam mašine, male duvačke orkestre jeftine klavijature, a kompozitori su sve manje truda ulagali u produkciju i aranžman samih pesama.

Osamdesetih godina je muzika generalno počela da robuje novcu mnogo više nego pedesetih na primer, a taj „daj-mi-instant-hit-da-zaradim-pare-i-bežim“ princip na žalost nije mimoišao ni soul. Tako su razne pevačice u prekratkim suknjama i izbačenim dekolteom počele da se nazivaju predstavnicima soul i r'n'b pravca (r'n'b je skraćenica za „ritam i bluz“), a nije bilo teško primetiti da njihova muzika nema mnogo veze sa ritmom, još manje sa bluzom, a o soulu da ne govorim.

To što u mejnstrim medijima nije bilo izvornog soula, nije značilo da ne postoje njegovi ljubitelji. Početkom ovog veka stvari su se konačno pomerile sa mrtve tačke. Ispostavilo se da su najvatreniji obožavaoci soul ploča iz sredine 20.veka upravo oni mladi ljudi koji tada nisu bili ni rođeni.

Kako smo ušli u novi milenijum, tako su počele da niču nove diskografske kuće koje su gajile stari soul zvuk. Mnoge od njih su objavljivale malo poznata izdanja iz prošlosti (kao na primer čikaška etiketa “Numero Group”, osnovana 2003. godine), a neke su se okrenule novim soul pločama koje su odsvirane na tradicionalan, mahom akustični način. Tu pre svega mislim na njujorške “Daptone Records” i “Truth & Soul Records”.

U početku, “Daptone” se takođe bavila mahom reizdanjima opskurnih soul bisera iz šezdesetih, no vremenom se orijentisala na savremene muzičare. Prednost ove kuće u odnosu na ostale je u tome što ima takozvani dežurni bend “Dap-Kings”. Naime, “Dap-Kings” sviraju soul muziku na način na koji su to radili prateći muzičari najvećih zvezda kuće “Motown” sredinom šezdesetih godina – duvači su u prvom planu, ritam sekcija (bas i bubanj) su noseći stub gotovo svake pesme, a električna gitara se čuje taman onoliko koliko treba.

Činjenica da takav bend prati većinu pevača koje objavljuje “Daptone” rezultirala je visokim nivoom kvaliteta same muzike, koji od izdanja do izdanja malo varira. Verovatno najpoznatija saradnja grupe “Dap-Kings” je sa pevačicom Šeron Džons, sa kojom su objavili 6 albuma. Šeron, koja je preminula novembra prošle godine, bila je ujedno i najveća “zvezda” ove kuće.

Međutim, najpoznatija saradnja ovog benda van etikete “Daptone” desila se 2006. godine kada su bili prateći bend Ejmi Vajnhaus na njenoj ploči “Back to Black”. Ako ste se pitali kako je moguće da na toj ploči Ejmi zvuči tako tradicionalno i moderno u isto vreme, odgovor leži u bendu “Dap-Kings”. Višemilionski tiraž ove ploče je direktno pomogao bendu, a indirektno i samoj kući “Daptone” o kojoj je počelo mnogo više da se priča.

Ipak, “Dap-Kings” nisu jedina prateća grupa koja radi pod okriljem ove kuće. Pored njih, tu su još i “Menahan Street Band” koji čine članovi grupa “Budos Band” (još jedan odličan sastav koji izdaje za “Daptone”), “El Michels Affair” (klijenti “konkurentske” kuće “Truth & Soul”), a među njima je i nekoliko članova pominjanih “Dap-Kingsa”.

“Menahan Street Band” (dobili ime po njujorškoj ulici u kojoj živi osnivač grupe Tomas Brenek) kombinuju soul, fank i džez muziku, ali kao i svi koje pominjemo u današnjem tekstu, oni to rade na tradicionalan način, bez elektronike, kompjutera i sintisajzera. Pravi ljudi sviraju prave instrumente. I to vraški dobro. Njihov instrumentalni debi album “Make the Road By Walking” iz 2008. godine je očigledan primer kako treba da zvuči savremen fank-soul bend. Nije zgoreg pomenuti da su neke od pesama sa te ploče semplovali vodeći hip-hip muzičari kao što su Džej Zi i “50 Cent”.

Ukoliko volite kvalitetnu soul i r’n’b svirku, a dušu (odnosno soul) ne pronalazite u pesmama Maraje Keri, Bijons ili Vitni Hjuston koje neretko greškom trpaju u ovaj žanr, gotovo sam siguran da ćete je naći u muzici nekog od bendova koje danas pominjasmo. Ipak, poenta cele ove priče je skretanje pažnje na dve izvrsne soul ploče takozvanih zaboravljenih asova koje su objavljene u vrlo bliskoj prošlosti, mada po zvuku to nikada ne biste rekli.

Čarls Bredli “No Time for Dreaming”

“No Time for Dreaming” je živi dokaz da se snovi ostvaruju samo ako ste uporni. Naime, u pitanju je debi ploča za, verovali ili ne, šezdesetdvogodišnjeg pevača Čarlsa Bredlija. Kao klinac amaterski se bavio pevanjem, obožavao je soul muziku i sanjao je da snimi album. Pevao je po raznim kafanama širom Amerike, no nikada nije doživeo uspeh, pa je većinu svog života proveo kao fizički radnik, kuvar i prodavac.

Sticajem okolnosti, kada se pre desetak godina etiketa “Daptone” stacionirala u jednoj kući u Bruklinu, Bredli se tu našao kao fizikalac koji je bio zadužen za sitne popravke. Tada se upoznao sa Tomasom Brenekom iz grupe “Menehen Street Band” koji je bio zadivljen Bredlijevim glasom. Nakon nekoliko probnih svirki, Brenek je predložio Čarlsu da zajedno snime album, koji je svetlost dana ugledao 2011, godine.

Reč je o albumu koji zvuči kao da je snimljen šezdesetih godina, a svaka pesma nosi tonu emocija. Bredlija prati “Menahen Street Band” koji je još jednom pokazao kako se soul muzika tretira sa poštovanjem. Mešavina soula, fanka, džeza, pa čak i latino ritmova, uz Bredlijev glas koji nosi iskustvo čoveka iza kog je “sito i rešeto”, čine ploču “No Time for Dreaming” jednu od najlepših iz celokupne produkcije 2011,godine. Bredli je objavio još dva odlična albuma za "Daptone" etiketu, "Victim of Love" (2013) i "Changes" (2016). Na veliku žalost ljubitelja muzike širom sveta Bredli je pre nekoliko dana izgubio bitku sa teškom bolešću, ali je iza sebe ostavi muzičku zaostavštinu koja će trajati dok god ima onih ljudi koji slušaju dobru muziku.

Li Filds i “The Expressions” - “Faithful Man”

Poput Bredlija, Li Filds je popularnost stekao u ovom veku, no za razliku od Čarlsa, on ima mnogo više albuma iza sebe. Još kao klinac, Li je obožavao Džejmsa Brauna, što je bilo više nego očigledno kroz njegov izgled, pokrete i način pevanja. Ne čudi što je dobio nadimak “Mali Džejms Braun”. Od sedamdesetih pa sve do devedesetih godina on je objavio desetak soul/fank/bluz albuma koji su listom prošli nezapaženo, no nije odustajao. Album “My World” koji je izašao za “Truth & Soul” pre dve godine konačno je skrenuo pažnju na ovog tamnoputog pevača.

Njegov aktuelni album “Faithful Man” je objavljen 13. marta 2012.godine i po mnogo čemu predstavlja potpuni trijumf Fildsa. Njegov glas je u rangu najboljih soul pevača, a uz muziku pratećeg “The Expressions” benda tako lako dolazi do izražaja. U nekim tekstovima je ciničan (“I’ve always been a faithful man, ‘till you came along”), u nekima zaljubljen (“True love is a stone’s throw away”), a njegov šarm starog šmekera pleni u svakom stihu.

Ova ploča (još više nego Bredlijeva) zvuči kao da je snimljena sredinom šezdesetih, i siguran sam da bi kuća “Motown” bila ponosna da ju je imala u svom katalogu, a da bi Marvin Gej, Sem Kuk ili Džejms Braun sa zadovoljstvom sarađivali sa Lijem. Ukoliko bih morao da izaberem jedan album koji mi se najviše dopao u prva tri meseca ove godine (pri tom ne mislim samo na soul muziku) onda bi to sasvim sigurno bio “Faithful Man”.

Fields je objavio još dva albuma "Emma Jean" (2014) i "Special Night" (2016) za “Truth & Soul” etiketu.