Karim je specifičan literarni junak. Na tragu suvišnog čoveka, ali neopterećen teškim životnim filozofijama i pitanjima. On je tinejdžer koji se prosto davi u dosadi. Iz te dosade javiće se blaga želja da se pokrene, da (u) sebi nađe neku svrhu.

Ima li smisla Karimova potraga za smislom?

Njegovo lutanje zapravo je bekstvo od svega, od svih, od njega samog. Jer on se gubi tražeći se. Što dalje ide, to je udaljeniji od cilja, nekog smisla. Napušta predgrađe i sanja o Londonu kao o novoj galaksiji, ide i do Amerike. Pridružuje se pozorišnoj trupi i bežeći od sebe u ulogu, paradoksalno na površinu izbija više njegove suštine nego kad je van nje.

Karim ide napred ne osvrćući se, dok svet oko njega „nezaustavljivo srlja u progres“. Ne traži sebe vraćajući se u prošlost. Ne traži smisao svog postojanja u objašnjavanju prošlosti, svog porekla. On kida okove tradicije i porodičnog nasleđa i prti sebi put kao nova jedinka, potpuno slobodna, samostalna. Njegov nečujni vapaj za smislom tinja na putu ka budućnosti, ka kulturološkim i političkim promenama, novom vremenu koje dolazi. On je, iako na momente apsurdan, jedan avangardni lik. Pola veka kasnije, sve što je njega zbunjivalo, sve što je bila razmazana, blurovana slika društva sada se jasno vidi. Sve što on zapaža, pa onda tako sirovo opisuje, sve je danas normalno i prihvatljivo.

Turbulencije običnog čoveka i porodična drama s jedne strane, s druge – politička previranja i pank kultura. U vremenu kada padaju vlade, ljudi protestuju i bore se protiv dotadašnjeg sistema, jedan dečak ulazi u svet odraslih. Dotadašnja slika porodice i osećaj ušuškanosti nestaju, sve se ruši. Odjednom dečak postaje čovek i stoji na bitnoj raskrsnici života, ne zna kuda bi krenuo.

Karimova zapažanja na momente su izrazito ironična, njegova slika sveta je uvek izoštrena i bez filtera. Ali dok kod njegovih prijatelja sve pršti od emocija, dok žive za ovacije publike i popularnost, dok izgaraju od ljubavi ili se predano bore za promene u društvu i marširaju na demonstracijama, Karim je kao „bez krvi“. Njega ništa toliko ne pogađa i ni u šta nije potpuno siguran.

Njegova je sloboda apsolutna, jer ne teži nikakvim idealima. Uviđa sav apsurd novog očevog „zanimanja“ i s prezirom posmatra bogati svet, isprazan i željan zabave ili nekakve „ispunjenosti“, navodne žeđi za duhovnošću. Brzo zaključuje da mu tu nije mesto, on nije od onih koji beže iz predgrađa i siromaštva zarad materijalnih dobara. Njega guši monotonija predgrađa i njegova predvidivost. Zato traži nove horizonte i dugo će London biti njegova tačka stremljenja. Kada provede nepunih godinu dana u Americi, i Londonu će splasnuti sjaj. London se gubi kao ideal, jer ljudi su sumorni, ratoborni.