Pre nekoliko nedelja, na ovim stranama čitali ste tekst o grupi “Velvet Underground” i kao njihovu najveću vrednost naveli smo uticaj koji su ovi njujorčani imali na hiljade muzičara. Jedan od onih koji je nakon preslušanog albuma “Velvet Underground & Nico” momentalno poželeo da osnuje svoj bend bio je junak današnjeg teksta, tada još uvek tinejdžer - Džonatan Ričmen.

Tokom poslednjih četrdesetak godina, Džonatan je objavio više desetina albuma, a stigao je i da održi kratak, ali nadasve sladak koncert u Beogradu. Njegovu muziku ne krasi nikakva instrumentalna virtuoznosnost, čak naprotiv.

Većina njegovih pesama je jednostavna i laka za sviranje svakom početniku na gitari. Međutim, ono što oduzima dah kada je ovaj muzičar u pitanju jesu količina ljubavi i posvećenosti – on je svirao čak i onda kada nije imao pojma da svira, a sve zato što je osećao da ima nešto važno da nam saopšti, nešto pametno, nešto smešno.

Koliko god da su mu ti prvi muzički koraci delovali nespretno, kako je vreme odmicalo tako je i on bio sigurniji u sebe čime su njegove poruke dopirale do sve većeg broja ljudi. Priča o Džonatanu Ričmenu je priča o jednoj od najsimpatičnijih figura u rok muzici, a nakon ovog teksta nadam se da će vam biti jasno i zbog čega.

Preporuka

share
share