Jonathan Richman: Raspevani romantik
Pre nekoliko nedelja, na ovim stranama čitali ste tekst o grupi “Velvet Underground” i kao njihovu najveću vrednost naveli smo uticaj koji su ovi njujorčani imali na hiljade muzičara. Jedan od onih koji je nakon preslušanog albuma “Velvet Underground & Nico” momentalno poželeo da osnuje svoj bend bio je junak današnjeg teksta, tada još uvek tinejdžer - Džonatan Ričmen.
Tokom poslednjih četrdesetak godina, Džonatan je objavio više desetina albuma, a stigao je i da održi kratak, ali nadasve sladak koncert u Beogradu. Njegovu muziku ne krasi nikakva instrumentalna virtuoznosnost, čak naprotiv.
Većina njegovih pesama je jednostavna i laka za sviranje svakom početniku na gitari. Međutim, ono što oduzima dah kada je ovaj muzičar u pitanju jesu količina ljubavi i posvećenosti – on je svirao čak i onda kada nije imao pojma da svira, a sve zato što je osećao da ima nešto važno da nam saopšti, nešto pametno, nešto smešno.
Koliko god da su mu ti prvi muzički koraci delovali nespretno, kako je vreme odmicalo tako je i on bio sigurniji u sebe čime su njegove poruke dopirale do sve većeg broja ljudi. Priča o Džonatanu Ričmenu je priča o jednoj od najsimpatičnijih figura u rok muzici, a nakon ovog teksta nadam se da će vam biti jasno i zbog čega.
“Kazna za uši”
Džonatan je rođen 1951. godine u mestu Netik, koji je predgrađe Bostona. Još u srednjoj školi se zarazio muzikom “velveta” pod čijim uticajem je napisao svoje prve pesme koje je kao tinejdžer izvodio na svakom ćošku Netika. Njegova želja da javno izvodi svoju muziku u samom početku nije mnogo oduševljavala njegove sugrađane, a legenda kaže da su mnogi od njih izlazili iz klubova u kojima je svirao sedamnaestogodišnji Ričmen sa rukama preko ušiju.
Čim je završio gimnaziju, rešio je da se preseli u grad odakle su bili njegovi heroji, tako da Džonatan odlazi u Njujork 1969. godine. I tamo je sa svojom austičnom gitarom svirao gde god je stigao a posebno je upečatljiv njegov “koncert” na krovu hotela “Albert” (kao da je hteo da spoji “Velvet Underground” i “The Beatles” koji su baš tih dana svirali na onom londonskom krovu kog vidimo u filmu “Let it Be”).
Naime, ispod hotela se okupio veliki broj ljudi, ali ne da bi uživali u Džonatanovoj muzici, već da vide da li će ovaj čovek promuklog glasa “koji nemilosrdno muči akustičnu gitaru” skočiti sa krova ili ne.
Nakon tog relativno neuspešnog njujorškog izleta, Džonatan se 1970. godine vraća u Boston gde osniva svoj prvi pravi bend “The Modern Lovers”
“The Modern Lovers”
Pored Džonatana koji je svirao gitaru, pevao i pisao pesme, u grupi “The Modern Lovers” su bili Dejvid Robinson za bubnjevima, Erni Bruks na basu i Džeri Harison na klavijaturama, dok im se povremeno pridruživao Džonatanov komšija, šesnaestogodišnji klinac Džon Felis. Svi su tek navršili dvadesetu, znali napamet sve “Velvet Underground” pesme i bili sigurni da “oni mogu isto tako, ako ne i bolje”. Što bi neki rekli “kad su na jednom mestu prisutni mlados’ i ludos’, čuda su moguća” .
Njihov prvi album, nazvan kao i grupa svakako se može nazvati čudom, u najpozitivnijem smislu te reči. Album je snimljen u Bostonu i Los Anđelesu u periodu između 1971. i 1973, a nekoliko pesama je producirao Džon Kejl lično (da, isti onaj Džon Kejl koji je tih godina napustio “Velvet Underground”).
Pesme koje se čuju na tom albumu odišu dečjom naivnošću, u njima čujemo mnogo više želje nego talenta, ali upravo je to osnovna vrednost koja karakteriše Džonatanovu karijeru.
Obratite pažnju na primer na pesmu “Roadrunner” koja je direktna posveti numeri “Sister Ray” koju je svirao njihov omiljeni bend – samo dva akorda, gitara na distorziji, klavijature i Džonatan koji ispaljuje parolu “roadrunner, roadrunner”.
Toliko jednostavnosti i lepote u samo 4 minuta se ne dešava tako često. Nije čudo što se i danas ova pesma nalazi na raznoraznim kompilacijama “idealnih pesama za vožnju”, a magazin “Rolling Stone” je svojevremeno svrstao na svoju listu “500 najboljih pesama svih vremena”.
