“Sestre” Dejzi Džonson
Šta je to tačno kvalitetna, „ prava“ književnost može biti neiscrpna tema mnogima, beskrajna rasprava bez pobednika, gde se na kraju sve svodi na subjektivni doživljaj pročitanog. I upravo u tom grmu leži zec: u utisku koji ostaje nakon što se knjiga zaklopi, o onome što je pred nama i dalje živo, što stvara ožiljke. Onome što ne pruža utehu ili daje lažnu nadu, premazuje život tankim slojem ružičaste boje.
Roman „Sestre“, mlade britanske autorke Dejzi Džonson, smelo ćemo nazvati pravom književnošću. Ovo je priča o dubokoj rodbinskoj povezanosti, gubitku sopstva i nesagledivom bolu, nesnađenosti u vihoru traumatičnih životnih iskustava. Poetično, a u isto vreme i realistično, pred nama postepeno oživljava jedna porodična tragedija. I mada roman obiluje metaforama, njihova uloga nije da ulepšavaju ili ublaže sliku bola i patnje, već da jasnije istaknu sve njene konture.
Dve sestre, September i Džulaj, nakon strašne nesreće u školi, sele se sa svojom majkom Šilom u staru, trošnu porodičnu kuću na severnoj obali. Njih dve, iako tinejdžerke, ponašaju se kao mala deca, večito su željne zabave i igara. I dok stalno smišljaju nove igre i istražuju kuću i okolinu, njihova majka je depresijom okovana za krevet, nemoćna da se brine o sebi, a kamoli o njima.
Priču najvećim delom pratimo kroz tok svesti Džulaj. U nizu asocijacija, stvarnost se rastače u snove, a snovi se raspršuju u retkim momentima lucidnosti naratorke, koja, shvatićemo nešto kasnije, leluja kroz prostor i vreme u delirijumu i depresiji, dubljoj nego njene majke. Bukvalno sve oko nje biva personifikovano, oživljeno… Postepeno se pred nama odmotava film, u kratkim rezovima i usko kadriranim scenama, ali veoma intenzivnim, ubedljivo realnim.
September: jedanaest meseci starija sestra, dominantna, manipulativna, sadista. Džulaj: mlađa sestra, submisivna, slaba, potlačena, neodlučna. Ona ne samo da ne može da iznese svoje mišljenje, već nema snage ni da unutar sebe do kraja oblikuje neku misao. Sve je podredila September, bespogovorno je sluša, čak i kada to znači da treba da ugrozi svoje zdravlje i život. Jer September je voli, štiti, ali i u potpunosti kontroliše.
Jin i Jang
Na njihov odnos, koji je odavno prevazišao granice zdrave sestrinske ljubavi, čak ni njihova majka nije mogla i znala kako da utiče. Patološki povezane, kao da se slivaju jedna u drugu, gube svoje lične identitete i postaju jedno. Gubljenje sopstva i sjedinjavanje njihovih identiteta nadjačava očigledne fizičke razlike: September je izrazito svetle puti i plave kose, kao njihov otac, dok Džulaj liči na tamnoputu majku. Ali baš tako različite čine kompaktnu celinu – uvek je jedna, zajednička misao, jedan, isti osećaj i zajedničko iskustvo.
Njihovo razdvajanje zadaje Džulaj razarajući bol; ona biva naglo istrgnuta od svoje matice, od jedinog načina bitisanja kakav je poznavala – zavisnog, dualnog, kontemplativnog. Nažalost, čak i u momentima potpune svesnosti o realnosti u koju je zapala, Džulaj odbija da se osamostali. Oživljavajući u sebi svoju sestru, jedinu drugaricu i poverenicu, čvrsto se držeći za nju kroz svaku misao i pokret, ostaje i ona živa. (P)Ostaje September.
Vila Setl
Kuća u koju se sele oživljava pred nama i potpuno je u skladu sa jezivom atmosferom cele priče. Trošna, turobna zgrada kao da usisava i ono malo života oko sebe, a i svoje stanare. Ako potražite značenja reči „(to) settle“, našli biste: nastaniti, naseliti, doseliti, okućiti. Ali i: smiriti, namiriti, ustaliti, urediti, sleći. Sve to je ovo zdanje. Pružiće im sklonište, ali će i sve vreme preteći treperiti iznad njih, ispod njih, svuda oko njih. Svaki zvuk koji proizvodi upotpunjuje već uveliko prisutnu napetost, skrušenost, teskobu. Dodaje na pripovedačko platno još mračniju nijansu. I svakom škripom, krckanjem, praskom sijalice, klokotanjem vode u cevima govori o nesreći svojih stanara, o njihovoj dubokoj povređenosti, o neutešnoj boli i gubitku i upozorava, stalno ističe da više ništa neće biti kao pre.
Jer to nije samo obična kuća, već nemi svedok svih lomova i patnje, mauzolej njihovih uspomena. Poput jezivog, svetog mesta, u kojem su rođeni njihov otac i kasnije i September. Mesto na kojem je za sve njih priča počela, a i mesto gde se vraćaju da je završe. Tačka kojom opisuju pun krug jednog života.
„Bila je toliko živa, da je uzela život svima oko sebe“
Ključna figura u ovoj neverovatno vešto ispripovedanoj priči je September. Ona je stalno prisutna, kroz konfuzni, metaforama bogat narativ njene sestre Džulaj, kao i priče njihove majke Šile, koja se pojavljuje tek da upotpuni i razjasni ono što već naslućujemo. Džulaj će pokušati da poveže u jednu celinu sve verzije svoje sestre – njene realne osobine, ono što je o njoj sanjala, kao i ono što je njihova majka izmaštala u svojim knjigama, pokušavajući tako da definiše i sebe. Ali ona kao jedinka, bez September sa njom ili u njoj – ne može da postoji.
„Ako su mozgovi kuće s mnogo soba, onda ja živim u podrumu. Tu je mračno i tiho… Ponekad se pojavi jarko svetlo i osvetli mesto na kome živim. Svi uglovi su ispod stepenica, mračne rupe na sve strane… Smanjila sam se kako bih stala u taj prostor. (…)
Ako su mozgovi kuće s mnogo soba, onda September obitava u svima njima. Sobe su velike kao crkve i ona se nadima kako bi ih ispunila, misli su joj glasne kao alarm na automobilu, odjekuju po sobama kao zvona.“
Dejzi Džonson nas poetski, ali odlučno vodi gotskim stazama porodičnog bola i ne nudi servirane odgovore. Ono što će nakon čitanja ostati je snažan utisak teskobe, pomerena ravnoteža i pregršt pitanja, kao i mogućih „rešenja“ za likove. Upravo ono što prava književnost i treba da nam da.
Članak objavljen na portalu Book Hub.
