Crtice: Još malo 2018te Vol.2
Poslednjih par godina, na raznim muzičkim portalima imamo prilike da povremeno čitamo članke i kolumne u kojima autori istih tvde da je gitarska muzika mrtva i to detaljno obrazlažu. Jasno je da je takva tvrdnja notorna glupost a glavni argument je to što vrhove top listi zauzimaju muzičari poput Ariana Grande, Lady Gaga, Cardi B i gomila nekih "mumble" repera (ovo je podatak koji sam morao da izguglam i ukapirao da nikada nisam čuo ni jednu stvar pomenutih zvezda, dok za Cardi B nikada pre nisam ni čuo).
Trendovi postoje i menjaju se, a mimo muzičkih trendova postoji čitav jedan univerzum prepun odličnih mladim umetnika, muzičara i bendova, kako onih iskusnih, tako i mladih koji tek počinju. Neki do njih su pomenuti u tekstu koji sledi
Nakon uvodnog psiholdečnog instrumentala „The Sciencies“ Sleep od pesme „Marijuanaut's Theme“ kreću žestoko distroziranim rifovima da melju sve pred sobom i praćeni jednako čvrstom ritam sekcijom, nastavljaju da pesmama stvaraju pejzaže hipnotičke izmaglice koja poput plimskog talasa klizi na kamenom pustinjom.
Neke od pesama sa albuma poput „Sonic Titans“ i „Antarcticans Thawed“ nastale su još u vreme albuma Dopesmoker, i iako su ljubiteljima benda poznati sa nastupa, nikada nisu zvanično objavljene. Ostale pesme, „Marijuanaut's Theme“, „Giza Butler“ i „The Botanist“ su savršeno svedočanstvo da bend itekako ume da opravda status koji je stekao 90ih.
Pesma „Pristine“ stavlja na znanje da Jordna ima talenta da napravi dobru pop pesmu. Sve je tu, simpatične gitare, emocionalni stihovi, dobra melodija i vokalni aranžmani. Još nekoliko pesama na albumu, pored „Pristine“ poput „Heat Wave“ ili „Golden Dream“ ima elemente potencijalnog indie rock hita.
Problem kao i kod njenih pomenutih koleginica dolazi kada se sve te pesme poređaju jedna uz drugu na albumu. Svaka od pesama ima potrebne elemente za bar solidnu indie pop/rock stvar, ali se ti elementi ponavljaju kroz gotovo svaku od pesama, što na kraju umanjuje celokupan utisak albuma.
Ipak, Lindsey Jordan ima samo 19 godina, i evidentan talenat, a sledećih godina videćemo kojim će putem njena karijera krenuti, da li će krenuti komercijalnim putem poput recimo Mitsky ili, nedaj bože Lorde ili nešto slično, ili će pak izabrati nešto potpuno svoje i jedinstveno.
Album otvara „Go“ , veoma zanimljiv koktel new wavea i dreram popa, dok u ritmički bržu „Pressure“ krasi estetika alternativnih college rock hitova iz 80ih. „Sun Come and Golden“ je malo mirnija, ispod melanholične melodije dominira bas linija, dok je zvučna paleta obogaćena atmosferičnim klavijaturama.
Hajlajt albuma su, „Material“, „XYZ“ , „Who’s Got Time“, minimalisitički kombo energije post-punka i pop melodija i možda ponajviše „Hard Light“ koja odličnim refrenom hvata odmah na prvo slušanje .
Flasher su svojim debi albumom Constant Image dali sasvim dovoljno razloga da možemo da verujemo da su bend koji može još mnogo dobre muzike stvoriti u budučnosti
Od prve pesme “Great No One” jasno je da imamo odličan gitarski indie pop. Pesme veoma lagano i prirodno klize jedna u drugu tako da gotovo ne osetite da je album došao do kraja.
Da li je u pitanju rezultat njihovog školovanja ili je razlog jedino talenat ali muzički motivi koje koriste, pop melodije 60ih, preplitanje bučnih distorziranih gitarskih rifova sa nežnijim harmoničnim melodijskim linijama, veoma dobri vokalni aranžmani Stokesove, stameni ritam na bubnju gotovo su perfektno uklopljeni i donose nam neke od najboljih pop pesama ove godine poput “Not Running”, “Happy Unhappy”, “You Wouldn't Like Me” ili baš svaka druga pesma na albumu.
Future Me Hates Me je jedan veoma pitak i prijatan album koji nimalo ne bledi svako novi slušanjem, naprotiv zvuči sve bolje i bolje.
Fall Into the Sun bi mogli nazvati školskim primerom dobrog gitarskog albuma. Cruthcfield i Gilbride se smenjuju na mestu glavnog vokala što daje veoma zanimljivu dinamiku, svežinu i živopisnost albumu kao celini.
Sve to prate veoma dobri gitarski rifovi, inteligentne melodije, vešto tempirana promena tempa, savršeno uklopljeni motivi alternativnog rocka, post punka, indie popa.
Waxahatchee poslednjih par godina figurira kao jedan od najboljih gitarskih benova, sada možemo reći da su im se Swearin’ pridružili rame uz rame, što pak znači da su sestre Crutchfield trenutno jedne od najvažnijih figura nezavisne gitarske rock scene.
