Moreish Idols - All In the Game [2025]

Jan 10, 2026

Moreish Idols

All In the Game

Speedy Wunderground / 2025

Novogodišnji praznici su došli i prošli, ali u FatHipsteru još nismo završili sa izdanjima iz prethodne godine. Uostalom, dobra muzika, kao i umetnost uopšte, ne bi trebalo da imaju kalendarska ograničenja, pa biramo da ih ignorišemo. Jedan od zaista dobrih debitantskih albuma iz prošle godine dolazi od benda Moreish Idols.

Bend je nastao daleko od velikih centara, u idiličnom kornvolskom gradiću Falmouthu, na jugozapadu Engleske, mestu koje više asocira na vetar, more i sporiji ritam nego na nervoznu londonsku scenu. Petorica muzičara (Tom Kellett – vokal i gitara, Jude Lilley – vokal i gitara, Dylan Humphreys – saksofon/klarinet/sintisajzer, Caspar Swindells – bas gitara i Sol Lamey – bubnjevi i perkusije) su se, međutim, vrlo brzo preselila u London, gde je njihov zvuk počeo da se zgušnjava, da upija različite uticaje, ali i da se opire jasnom definisanju. Posle nekoliko EP izdanja koja su delovala kao skice u svesci nekoga ko još ne želi da pokaže ceo rukopis, “All in the Game” dolazi kao prvi trenutak u kojem bend pristaje da se zaustavi i pogleda šta je zapravo napravio.

Ono što odmah upada u uši jeste odsustvo potrebe da se bude dopadljiv. Ovo nije album koji traži da ga zavoliš na prvo slušanje, niti da te uhvati refrenom za rever. Naprotiv, “All in the Game” deluje kao niz pažljivo povezanih unutrašnjih stanja, muzičkih situacija koje se razvijaju sporije nego što bi moderno muzičko tržište verovatno želelo. Tu se oseća ruka Dana Careyja (Franz Ferdinand, Squid, Fontaines D.C.) u produkciji, ali ne kao pečat, već kao tiha disciplina: sve je jasno, ali ništa nije previše uglačano.

Muzički, album stalno klizi između post-punk, art rocka i nečega znatno mekšeg i introspektivnijeg od pop spihodelije preko dream popa pa do džeza. Da se osetiti onda duh i energija nove britanske scene i bendova poput Squid ili black midi. Gitare često zvuče kao da su tu da prave prostor, a ne zid; ritam sekcija ume da bude motorik, ali nikad mehanička; saksofon se pojavljuje kao neočekivani glas razuma, ili možda glas podsvesti, koji pesme vodi u pravcima koji nisu unapred zacrtani.

Ima trenutaka kada bend zvuči gotovo razigrano, čak vedro, ali ta vedrina je uvek pomalo sumnjičava, kao osmeh koji se zadrži sekund duže nego što je potrebno.

Pesme se ne ponašaju kao zasebni entiteti, već kao poglavlja iste misli. “Ambergrin” otvara album s osećajem blage nelagodnosti, kao da slušaš nešto lepo, ali ne znaš da li smeš potpuno da se opustiš. “Railway” i naslovna “All in the Game” uvode ritmičku nepredvidivost, gotovo hod po ivici, gde svaki mali pomak može da promeni smer cele kompozicije. U tim trenucima Moreish Idols deluju kao bend koji veruje procesu više nego rezultatu, što je danas retka, ali osvežavajuća pozicija.

Lirski, album je okrenut unutra, ali bez teatralnosti. Tekstovi ne nude jasne narative niti velike izjave; oni su fragmenti razmišljanja, zapisi o prolaznosti, o telu koje ne sarađuje uvek s umom, o vremenu koje se troši čak i kad stojimo u mestu.

U pesmama poput “Pale Blue Dot” ili “Slouch” oseća se svest o pojedincu zarobljenom u sopstvenim mislima, rastrzanom između unutrašnjih dilema i spoljašnjeg sveta, ali bez one hladne distance koja bi ga potpuno ogolila. Više je tu tiha empatija nego potreba za analizom ili kritikovanjem.

Kako album odmiče, postaje jasno da “All in the Game” nije pokušaj da se definiše generacija ili scena, već pokušaj da se uhvati stanje, ono neodređeno, lebdeće, koje svi prepoznajemo, ali retko uspevamo da artikulišemo.

Završna “Time’s Wasting” ne donosi razrešenje, već prihvatanje: stvari prolaze, mi se menjamo, i jedino što nam preostaje jeste da obratimo pažnju dok traje.

Snaga ovog albuma nije u pojedinačnim momentima koji vrište, već u akumulaciji sitnih, gotovo neprimetnih pomeraja. Moreish Idols ovde zvuče kao bend koji još uvek traži sebe, ali je dovoljno siguran da to traženje podeli sa slušaocem. I upravo u toj nesavršenoj otvorenosti leži najveća vrednost “All in the Game”, u osećaju da slušaš nešto što je živo, promišljeno i, pre svega, ljudsko.