IDLES
Ultra Mono
Partisan Records / 2020
8.7
8

Moderna vremena učinila su da, pre svega dobar deo mladih ljudi, a zatim i podosta onih starijih, zadobiju jednu veoma lošu osobinu.  Moć držanja pažnje ko u koker španijela. Teško im je da pročitaju bilo šta duže od kratke jednostavne rečenice, ko onih za twitter, a na FB postove i poruke duže od 20 reči odgovaraju zevanjem. Sve im veoma brzo dosadi i u salnoj potrazi su za nekim novim, kratkotrajnim uzbuđenjima. 

Sve je to pak dovelo da neke, od ranije veoma cenjenih ljudskih osobina, sada i nisu više tako poželjne. A to su pouzdanost, doslednost koja se sada izjednačava sa monotonijom, nedostatkom kreativnosti, zastarelim podgledima na svet, umetnost, društvo ili šta još sve ne. Kada je, recimo o muzici reč, pouzdanost bi bila da publici isporučite baš ono što se od vas očekuje. Da li je to što isporučite i kvalitetno zavisi od mnogih drugih okolnosti. Pre svega, treba odlično da poznajete u čemu ste dobri a u čemu niste i da se krećete u okviru tih granica. Pored mnogih drugih stvari najvažnije je svakako, da to što radite, radite svim srcem, da verujete u to i uložite svu svoju energiju pa i više od toga. Jednostavno da sve svoje emocije, do kraja prospete kroz svoju muziku i stihove. U tom slučaju rezultat je najčešće više nego zadovoljavajući.

Upravo je takav i treći album „Ultra Mono“ bristolskog post pank kvarteta IDLES

Momci su nakon odlična dva albuma „Brutalisam“ i „Joy As Act of Resistance“ isporučili baš ono što se od njih očekivalo, žestoko, bučno, sirovo, ogoljeno, besno... Njihov uspeh nije došao tek tako, preko noći, sa dva pomenuta albuma.

IDLES postoje gotovo deset godina i centralna su figura nove post pank revolucije na britanskoj sceni. Još od prve stvari na albumu „War“, a zatim i kroz preostalih dvanaest pesama, jasno je da su IDLES sve u svojoj muzici podigli na viši nivo, pa su od pet momaka sa macolama postali pet momaka na ogromnom buldožeru. Izuzetna i uigrana ritam sekcija bubnjara Jona Beavisa i basiste Adama Devonshirea bukvalno melje sve pred sobom,  Lea Kiernan i Mark Bowen reže, seku, razvaljuju gitarskim rifovima, Joe Talbot i dalje urla svoje kritike moderne, surove, nepravedne kapitalistiške stvarnosti. I tako je od prvog do poslednjeg tona.

Preporuka

share

share