Biohazard - Divided We Fall [2025]

Nov 24, 2025

Biohazard

Divided We Fall

Black II Black / 2025

Biohazard su mi oduvek bili nešto poput soundtracka devedesetih, posebno svih onih protesta i borbi sa režimom. Jedan od načina da se zdravo kanališe bes koji se godinama gomilao. Moram da priznam da sam nakon tih devedesetih izgubio bend iz vida. Znam da su snimali i objavljivali albume, mislim da sam neke i preslušao, ali jednostavno, nije kliknulo. Nedavno sam primetio da su objavili novi, deseti album Divided We Fall, pa rekoh: što da ne preslušam? Tu je i isti onaj neprijatelj protiv koga smo izlazili na ulice devedesetih, a tu je i bes koji se skuplja dobrih trinaest godina i koji nekako mora da pronađe ventil.

Biohazard na albumu Divided We Fall zvuče kao bend koji je progutao sopstvene devedesete, prokuvao ih u besu i izbacio nazad u obliku ploče koja se nikome ne dodvorava. Ovo nije album koji prati emocije, ovo je album koji ih testira. Udara odmah, ne zato što želi da impresionira, već zato što mu je to prirodni refleks.

Gitare zvuče kao da su brušene na fabričkom brusnom kamenu, oštre, direktne, bez suvišnih ukrasa. Ritam sekcija melje kao industrijska presa: bubnjevi su tvrdi i nestrpljivi, bas lupa u grudima i tera telo da reaguje. Vokali, dve različite boje besa, dva različita načina da se kaže „odjebi“, funkcionišu kao kombinovani udarac koji te pogodi iz dva ugla istovremeno.

Pesme su kratke, nabijene, pravljene da izazovu reakciju, ne analizu.

Album otvara „Fuck the System“ i već od prvih taktova postaje jasno da Biohazard ne planiraju da pruže milost. Riff je brz, škripi i udara; bubnjevi su gromki i neumoljivi, a vokali urlaju bes i revolt, pravi poziv na oružje. Stihovi su ratni poklič protiv establišmenta, sistemske rascepljenosti i one sile koja vuče konce dok mi ratujemo međusobno. Bez uvodnog uvijanja, bez lažne uverljivosti, samo realnost.

Na „Death of Me“, „Word to the Wise“ i „Fight to Be Free“ bend kombinuje agresiju i promenljiv ritam. „Death of Me“ je gotovo mid-tempo, s masnim, melodičnim rifovima i moćnom ritmikom, dok vokali balansiraju između urlika i gotovo melodičnih fraza; taj kontrast nosi težinu unutrašnje borbe. „Word to the Wise“ ima frenetičan bubanj, dok se rifovi smenjuju, brz segment, pa kratki pad, kao da bend drži publiku u stalnoj pripravnosti. U „Fight to Be Free“ osećaju se revolucionarni momenti: vokali vrište o slobodi, gitare grme, ritam poziva na zajedničku borbu.

Pesma „S.I.T.F.O.A.“ (Straight In The Face Of Adversity) predstavlja nostalgičan korak ka hip-hop korenima Biohazarda. To nisu samo besni urlici, već i gotovo rapperski način izgovora stihova, surov, neumoljiv, ali svestan svojih korena. Ritam je gust i nervozan, stihovi zvuče kao ispovest sa ulice, a struktura pesme pokazuje da bend nije zaboravio svoje staro ja, čak ni dok prihvata modernije zvučne teksture.

„Tear Down the Walls“ je čista agresija, pesma koja poziva na rušenje barijera, ne samo fizičkih, već i mentalnih, političkih, društvenih.

„I Will Overcome“ nudi kratak predah, momenat refleksije i upornosti; bend ne odustaje čak ni kad je teško.

A onda, vrhunac: „Warriors“. Himnični poziv na ujedinjenje, hrabrost, podizanje pesnice i zajedničku borbu. Refren je repetitivan, zarazan i pretvara publiku iz slušaoca u učesnika pokreta.

Poneki uvodni riff deluje previše generički, kao da smo to već čuli — od njih ili od pola NYHC scene. Neki prelazi između strofa i refrena zvuče previše poznato, kao da bend ponekad bira sigurnu zonu umesto rizika. U par momenata oseća se i da je produkcija toliko zategnuta da skida deo „prljavštine“ koja je Biohazard činila opasnijim na starim albumima.

Ali čim pesma uđe u srž, sve te slabosti postaju manje važne. Tada proradi ono što Biohazard rade bolje nego većina: jednostavan, brutalan, ubedljiv hardcore koji govori direktno, bez filozofiranja.

Produkcija je čista, ali teška, dovoljno moderna da se čuje svaki detalj, a dovoljno gruba da ne upropasti suštinu. Ceo album zvuči kao live proba u maloj prostoriji gde zidovi pucaju, a mikrofon već odavno „štuca“, ali niko ne gasi pojačalo.

Divided We Fall nije album koji će vam praviti muzičku pozadinu dok obavljate dnevne poslove. Ovo je muzika koja traži reakciju: da stegneš vilicu, da stisneš pesnice, da pokažeš zube. Hardcore koji ima puls, ima stav, i još uvek zna da ubode pravo u nerv, bez uvoda i bez foliranja.

Ako ti treba nešto mekše, ovo nećeš voleti.

Ako ti treba energija koja prodrma kičmu i podseti te šta hardcore znači, bićeš kod kuće već nakon prvih trideset sekundi.