Suede - Antidepressants [2025]

Oct 26, 2025

Suede

Antidepressants

BMG / 2025

Antidepressants je onaj album koji se ne pojavljuje da bi vas oborio s nogu, već da bi vam pokazao da još uvek možete pronaći stvari koje itekako imaju smisla. Suede su ponovo pronašli ravnotežu između svoje prošlosti i sadašnjosti, ali ovaj put bez napora, bez pokušaja da dokazuju bilo šta. Oseća se da je to delo ljudi koji su videli previše da bi morali da viču. Umesto toga, biraju ton u kojem postoji i snaga i mir, kao kad posle duge noći svane, ali svetlo nije oštro, već toplo, gotovo saosećajno.

Početak albuma je poput uspona u sopstvenu senku. Pesma "Disintegrate" ne traži pažnju, već je osvaja. Ta gotična post-punk jeka koja stoji iza svakog tona stvara utisak prostora, velikog, ali ne hladnog. Andersonov glas, bogat, krhak i istovremeno precizan, nosi taj prostor kao da ga pamti. Njegov glas više ne pokušava da bude dramatičan, već postaje dokument o preživljavanju, o tome kako se i dalje može pevati o raspadanju, a da to ne zvuči kao poraz, već kao nužno priznanje.

U "Dancing With The Europeans" ritam je nemiran, gitare se prepliću s gotovo nervoznim impulsom, kao da bend pokušava da uhvati dah sveta koji stalno trči ispred sebe. Taj nemir je i tema albuma: nema više glamura devedesetih, već hladnije, realnije introspekcije. Ali iz te hladnoće izbija život, melodije su jake, pametno građene, ali nikad sterilne. Suede su uvek znali da melodiju pretvore u pokret, a ovde je svaki refren gotovo misaoni proces, trenutak u kojem se emocija razvija, menja, traži izlaz.

Gitare su, kao i uvek, srce benda — ne dodatak, ne dekor, već stub identiteta. Ima trenutaka kada one zvuče kao da otvaraju prozor u oluju, a ima i onih kada se povlače u pozadinu, tihe i strpljive, poput svedoka koji sve razumeju. U pesmama "Criminal Ways" i "The Sound and the Summer" čuje se taj balans između napetosti i kontrole, dok "Broken Music for Broken People" razotkriva onu vrstu emocionalne ranjivosti koja je kod Suede uvek bila najjača kad se nije izgovarala direktno.

Jedna od pesama koja najbolje osvetljava duh albuma je “June Rain”, tihi, gotovo filmski prizor unutrašnje oluje. Melodija se razvija postepeno, sa vokalom koji lebdi iznad diskretnih klavijatura i pažljivo isprepletanih gitarskih linija. To je onaj trenutak kada Suede zvuče kao bend koji je kroz mnogo oluja, ali i dalje zna kako da oseti svaku kap kiše.

"Trans State" je upravo onaj trenutak u kojem Suede rade ono što znaju najbolje, stvaraju refren koji se ne nameće, već polako ulazi pod kožu, a sa svakim novim slušanjem tone sve dublje, kao misao koja se ne da oterati.

Iznad svega, ovo je album o zrelosti. Ne onoj koja traži opravdanje, već onoj koja se prirodno dogodi kada čovek više ne pokušava da bude neko drugi. Vokalni aranžmani su suptilni, slojeviti, ali nikad preterani, služe da podrže, ne da zasene. I svaki put kada Anderson zadrži dah pre sledeće rečenice, u toj pauzi se čuje više emocije nego u celim refrenima nekih mlađih bendova.

Završna "Life Is Endless, Life Is a Moment" je gotovo meditativna. Njena tišina ima težinu. Ona zatvara krug albuma kao što se zatvara krug dana, bez pompe, ali s osećanjem da je nešto važno završeno, makar privremeno.

"Antidepressants" je jedan od onih retkih albuma koji ne pokušavaju da vas ubede koliko su važni. On jednostavno jeste važan. U vremenu u kojem muzika često zvuči kao pozadina, ovo je ploča koja vas tera da stanete, da slušate, da dišete zajedno s njom.

Za mene, ovo je jedan od najboljih albuma koje sam čuo ove godine. Možda zato što ne pokušava da ponudi utehu, nego da potvrdi da smo još uvek tu, dovoljno bistri, dovoljno umorni i dovoljno živi da osetimo svaku notu kao istinu.