Murderbot (2025)
Postoji nešto gotovo nepristojno zavodljivo u toj ideji da bi android, projektovan da štiti i ubija, mogao istovremeno da razvije zavisnost od sapunica. "Murderbot" je serija koja, bez mnogo pompe, ulazi u prostor između akcije, introspekcije i nežne ironije, i zauzima ga prilično udobno, kao neko ko je došao nenajavljen, ali mu ipak nameštate jastuk. Na prvi pogled deluje kao još jedna priča o veštačkoj inteligenciji, korporativnim zaverama i borbi protiv sistema, ali vrlo brzo se ispostavlja da je u njenom središtu nešto znatno toplije – osećanje nepripadanja i uporna, tiha potraga za nečim što liči na smisao.
Glavni lik – android čije je službeno ime niz besmislenih cifara, a koga nazivamo Murderbot – u startu osvaja ravnodušnim tonom i nekom vrstom lenje pameti. On ne voli ljude. Ne voli ni sebe. Ali voli da gleda serije. I to nije simpatičan detalj ubačen da bi se stvorila „relatable“ atmosfera. To je ključ koji otvara celu seriju, jer upravo kroz te sapunice Murderbot uči šta znači biti čovek – ne na nivou definicija, nego kroz gestove, mimiku, pogrešne odluke i promašene poglede. Sve ono što pravi ljudi zapravo i jesu.
Alexander Skarsgård u glavnoj ulozi ne igra robota, nego igra osobu koja glumi da je robot koji pokušava da shvati kako da se ponaša kao osoba. I u tome je briljantan. Nema prenaglašenih ekspresija, nema patetike, samo suptilne promene u tonu, u držanju tela, u načinu na koji ćuti. Njegov Murderbot je istovremeno duhovit i melanholičan, hladan i ranjiv, kao da svaku emociju analizira pre nego što je (ne)dozvoli sebi da je oseti.
Vizuelno, serija igra na sigurnu kartu. Sterilni pejzaži korporativnih svemirskih baza nasuprot toplijim, zemljanim tonovima na udaljenim planetama ne donose ništa revolucionarno, ali su u funkciji priče. Ni efekti nisu spektakularni, ali su tačno onoliko prisutni koliko je potrebno da ne odvlače pažnju. Akcione scene su kratke i funkcionalne, što je osveženje u vremenu kad sve mora da eksplodira bar tri puta po epizodi.
Tempo radnje zna da varira – poneki momenti deluju kao da više služe atmosferi nego samoj priči, ali to je deo šarma. Serija ne žuri da ispriča sve odjednom. Ne objašnjava previše. Dopušta tišinu, dopušta neizgovoreno, što je danas prava retkost. I upravo u tim zatišjima Murderbot najviše govori.
Jedan od najzanimljivijih slojeva serije je upravo ta tanka linija između stroja i čoveka, između kontrole i slobode, između algoritma i osećanja. Murderbot je neurodivergentan heroj – ne u smislu dijagnoze, već načina na koji doživljava svet. Izbegava kontakt očima, ne razume šale, ne želi bliskost – a ipak se brine, i to duboko. I tu negde, u toj borbi između želje za samoćom i potrebe da se pripada, leži srce cele priče.
Priča ne pokušava da bude revolucionarna, i to joj je prednost. Nema velikih preokreta, nema šokantnih otkrića na svakih deset minuta. Umesto toga, razvija se kao tiha drama u kostimu naučne fantastike. I kad dođe finale, ne oseća se kao kraj, već kao još jedan korak u dugom hodu jednog bića koje nije sigurno šta je, ali zna da ne želi da bude ono što mu je sistem nametnuo.
"Murderbot" je, na kraju, serija koja ti ne vrišti u lice da je pametna. Ona to jednostavno jeste. I ne pokušava da bude dirljiva, ali te ipak pogodi tamo gde si mislio da si bezbedan. Nije savršena, ima svoje prazne hodnike i ponavljanja, ali nosi nešto retko – sposobnost da bude i duhovita i gorka, i akcioni spektakl i tiha studija karaktera, bez da izgubi svoj ton. A to je već više nego dovoljno da joj se vratiš ili je odgledaš u jednom dahu, jer epizode su kratke, tek nešto više od pola sata.
