Friendship [2025]
"Friendship" nije klasična „prijateljska komedija“, već mračno ogledalo savremenog muškog sveta. Glavni junak, Craig (Tim Robinson), socijalno nevešt čovek u kasnim tridesetim, zaposlen kao marketing konsultant koji više priča nego što sluša, očajnički pokušava da uspostavi vezu sa novim komšijom Austinom (Paul Rudd), lokalnim vremenskim izveštačem sa osmehom koji skriva prazninu. Ono što počinje kao ljubazno komšijsko druženje vrlo brzo prerasta u opsesivno nastojanje da se postane „najbolji prijatelj“ – kao da gledamo psihološki triler bez krvi, ali sa podmuklom jezom.
Ton filma neprestano oscilira između duhovitog, nelagodnog i teskobnog. Deluje kao da su elementi skeča ubačeni u ozbiljan dramski okvir, dok je vizuelna estetika svedena i surova – kamera često ostavlja likove u senkama, naglašavajući njihovu emocionalnu udaljenost. Muzika, sa primesama elektronskih zvukova koji podsećaju na trilere iz kasnih osamdesetih, dodatno pojačava osećaj da ono što gledamo ne pripada žanru kojem se na prvi pogled priklanja.
Robinson kao Craig briljira u svojoj neprijatnosti – njegova sposobnost da istovremeno izazove sažaljenje i iritaciju gotovo je zastrašujuća. S druge strane, Rudd vešto koristi svoj dobro poznati šarm da liku Austina udahne toplinu, ali i jednu neuhvatljivu prazninu. Njihov odnos je iskrivljeno ogledalo moderne muške samoće – dvoje odraslih ljudi koji ne znaju kako da izraze osećanja, pa to prikrivaju šalama, lažima i napadima pasivne agresije.
Radnja filma ide od bezazlenih zajedničkih trenutaka, preko večeri punih neprijatnog ćutanja, sve do krađe pištolja i konfrontacija koje više liče na scenu iz košmara nego iz komedije. Kako film odmiče, prijateljstvo se pretvara u bitku ega, frustracije i neostvarenih očekivanja – a gledalac ostaje zarobljen između smeha i nelagodnog osećaja da prisustvuje nečemu što ne bi smeo da vidi.
Iza cele ove priče stoji vrlo jasna i bolna poruka: muška emocionalna nepismenost. Život muškaraca srednjih godina, stalna potreba za pripadanjem, strah od intime, sve to ovde dolazi pod lupu. Rediteljski prvac Andrewa DeYounga pokazuje hrabrost u načinu na koji tretira svoje junake – oni su istovremeno tragikomični i duboko tužni, karikature svakodnevice koje žive u našem komšiluku.
Ipak, film nije bez mana. U drugom delu, kad stvari postanu zaista bizarne, narativ gubi usmerenje. Neke scene – poput onih u kojima Rudd izgovara rečenice kao da raskida ljubavnu vezu, iako govori o prijateljstvu – deluju preterano i pomalo veštački. U tim trenucima deluje kao da ni sam film ne zna da li je farsa ili tragedija.
Za one koji vole „neprijatnu komediju“, ovo je pun pogodak. Citati poput „Kad pustim kosu, zovu me T-boy“ izazivaju smeh koji se pretvara u blago stiskanje u stomaku. Ali ispod te površine krije se sloj ozbiljne i mučne istine – da su mnogi muškarci odavno zaboravili kako se gradi iskreno prijateljstvo, ili još gore, da to nikada nisu ni naučili.
"Friendship" je jedan od onih filmova koji te prvo zabave, a onda te ostave da se osećaš prazno, kao posle razgovora koji je trebalo da ide drugačije. Nema tu velikih poruka, nema katarze, nema olakšanja. Samo tišina, jedan pogled preko ramena i osećaj da su ti nešto važno rekli – samo što nisi siguran šta.
Ako voliš da se smeješ dok ti u grlu stoji knedla – ovo je film za tebe. Ako očekuješ toplu priču o pravom prijateljstvu – beži. Jer "Friendship" prikazuje prijateljstvo onakvo kakvo ga danas često zatičemo: nesigurno, nepotpuno, i na ivici da preraste u rat.
