Alvvays - Blue Rev [2022]

Jan 04, 2023

Alvvays

Blue Rev

Polyvinyl / 2022

Nakon dva veoma dobra albuma “Alvvays” (2014) i “Antisocialities” (2017), kanadski bend Alvvays zaslužili su meste veoma cenjenog i omiljenog benda među ljubiteljima indie pop scene, te je njihovo ime stavljano u istoj ravni sa velikanima pravca poput Teenage Funclub, Belle & Sebastian ili Camera Obscura.

Potpuno neočekivano Alvvays su nestali na gotovo 5 godina, što na žalost i nije bila njihova krivica. Molly Rankin (vokal/giara) i Alex O’Hanley (gitara) su krenuli sa komponovanjem pesama još 2017, godine a zatim je usledio niz pehova. Prvo je obijen stan Molly Rankin i iz njega su između ostalog nestali svi demo snimci koje su njih dvoje pripremili. Zatim je mesto na kome probaju poplavljeno te su jedva uspeli da spasu svoju opremu i ubrzo nakon toga ostali su bez cele ritam sekcije, jer je bend napustio jedan od osnivača Brian Murphy. Njihova zamena pronađena je u Sheridan Riley (bubanj) i Abbey Blackwell (bas), te je sa njih dvoje kompletirana konačna postava u kojoj je još i Kerry MacLellan (klavijature), koja je sa bendom od osnivanja. I na kraju, povrh svega usledila je pandemija, te je bend tek ove godine ušao u studio i snimio ovogodišnji, njihov treći album „Blue Rev“ sa Shawn Everettom kao ko-producentom, pored Rankinove i O’Hanley-a.

Alvvays su dokazali sa prva dva da umeju da snime veoma dobre albume, ali sam imao utisak da oni ipak ne mogu da isporuče album koji će biti brilijantan. Iako su singlovi koje su Alvvays podelili tokom leta nagoveštavali još jedan dobar album, slušajući ga konačno, kao celinu, ujedno sam bio u neverici i poptunom oduševljenju onim što čujem jer „Blue Rev“ je upravo brilijantan album.

Dva prethodna albuma su bili tipični primeri indie pop albuma, lepe gitarske melodije i melanholija, malo buntovne energije i puno nostalgije, prelep vokal Molly Rankin u centru svega i naravno sve to ispeglano i ispolirano produkcijom.

Pred početak snimanja ovog albuma Shawt Everret (koji iza sebe ima gomilu Grammy i Juno nagrada, i sarađivao je sa velikim muzičarima i bendovima poput The War on Drugs, Belle & Sebastian, Big Thief, Kurt Vileom, Beckom ...) tražio je od benda da mu u studiju, uživo dva puta za redom, odsviraju ceo album, od početka do kraja, onako kako bi ga svirali na živim nastupima, a onda je pokušao i više nego uspeo da taj zvuk i tu energiju prenese i na snimak u studiju.

„Blue Rev“ je i muzički i kompozicijski kompleksniji album od svojih prehodnika. Muzika je slojevitija, prljave, distkozirane gitare dominiraju ovim albumom, ritam sekcija čvršća nego ikad ranije, dok su klavijature tu upravo koliko treba da daju onu neophodnu dozu setne i sanjive atmosfere.

Prvi singl sa albuma, ujedno i pesama koja otvara album, postavlja dominantan ton ovog albuma, lepe, inteligentne i zašećerene melodije, tipične za ovaj bend, ali ovog puta propuštene kroz nazubljenu, distroziranu, My Bloody Valentine glide gitaru , i kao šlag na torti, i haotično finale gde gitarski solo ulazi u klinč sa gitarskim feedback-om.

„Easy On Your Own?“ donosi onu shogeze stranu benda, te odmah na početku dočeka nas zvučni zid distorziranih gitara gde možemo osetiti eho bendova Ride ili The Jesus and Mary Chains.

„After The Earthquake“ je prva punkrvna jangle ili power pop pesma na ovom albumu, savršena od početka do kraja sa blagin naginjanjem ka zvuku Big Star, dok „Pressed“ kroz energičan i melodičan arpedjo na gitari priziva The Smiths sa početka karijere.

„Pomeranian Spinster“ je brza, energična, nabijena pop pank energijom. „Very Online Guy“ je mali ali veoma zanimljiv i efektan izlet u synth pop vode, kao i „Bored In Bristol“ ali uz minimalne sintisajzere. „Tom Verlaine“ je mid tempo melanholičan pop koji je karakterističan za njihove prethodne albume. „Velveteen“ i „Many Mirrors“ su takođe u stilu prethodnih albuma, ova prva pomenuta odličan indie pop, dok je ova druga bliža dream/noise pop-u gde nakon blagog i sanjivog po;etka sve pršti od gitara i distrozija u drugoj deli pesme.

„Belinda Says“ je među najboljim pesmama koje sam čuo ove godine, brilijantan pop od prvog do poslednjeg tona, odlične gitarske melodije, pristoja doza gitarske buke, uvek izuzetan vokal i neodljiva promena tonaliteta u poslednjoj trećini pesme.

Alvvays su svakako dobro savladali muzičku istoriju i opuse svojim uzora ali su u svojoj muzici uvek ostavljali svoj autorski pečat. Na ovom albumu samo su svoju autetičnost još više definisali, kako kroz za njih karakteristične melodijske paterne, zatim gitarske teksture i možda ponajviše osobenosti zvuka benda leži u vokalnim aranžmanima i harmonijama Molly Rankin. Ona ima predivnu, zavodljivu boju glasa, i upravo su vokalne harmonije i aranžmani u pojedinim trenucima ono što najjače zasija u pesmi.

Poslednjih par godina, a posebno ova prethodna stavile su nas na niz različitih i teških testova. Nakon pandemije koja je potresla svet, i ekonomske krize koja joj je sledila, zatim klimatskih promena koje sve jače pogađaju celu planetu, usledila je i brutalna agresija i veoma krvav rat. Ma koliko mi želeli da okrenemo glavu od problema ili se pretvaramo da su te nedaće kilometrima ili godinama daleko od nas, one su tu i neće otići dok su obrisi apokalipse su sve jasniji daleko na obzorju. Pa zašto onda uopšte bivstvovati? Jedan od veoma dobrih razloga su i upravo albumi poput „Blue Rev“ jer dok god se stvaraju ovakva muzička dela, možda i ima nade za ovaj svet. To je bio bar moj utisak nakon prvog slu[anja ovog albuma.

Za šest godina koliko postoji FatHipster, mislim da nikada nisam dao nekom albumu 10, jer generalno, to je ocena koju album može dobiti tek nakon što izdrži test vremena, ali imam osećaj da ovaj album ima sve kvalitete da postane pravi klasik poput recimo „If You're Feeling Sinister“ benda Belle & Sebastian, „Let’s Get Out of This Country” benda Camera Obscura ili pak “The Queen is Dead” od The Smiths. Jednostavno, “Blue Rev” je predivan i brilijantan pop album.