Arcade Fire - WE [2022]

Jul 03, 2022

Arcade Fire

Columbia / 2022

8.0

Arcade Fire su veliki bend, to im se nikako ne može osporiti, posebno kada u svom opusu imate remek dela poput „Neon Bible“ (2004), „Funeral“ (2007) i „The Suburbs“ (2010). Ali, njihov šesti studijski album „WE“ dolazi nakon konfuznog, bledog i slabo prihvaćenog albuma „Everything Now“ (2017). Dodajte tome još i, po meni, veoma potcenjeni album „Reflektor“ (2013), kojim su otuđili jedan deo publike, stečen sa prva tri genijalna albuma. „Reflektor“ je doneo prilično izmena u zvuku benda, i možda je to udaljilo deo fanova, mada ne može se poreći da takva promena, mada stidljivo, nije bila najavljena na albumu „The Suburbs“.

Nakon albuma „Reflektor“ Arcade Fire su, što možemo naslutiti iz njihovih intervjua it tog perioda, poželeli da postanu jedan pravi bend za arene. Nije da oni nisu punili prostore na kojima su do tada svirali. Imao sam prilike da budem na jednom njihovom, fantastičnom nastupu 2014. godine, za koji bi se,na osnovu sjajne, kompleksne i živopisne scenografije, moglo naslutiti da bend priželjkuje velike nastupe pred punim stadionima.

Nakon albuma „Reflektor“, verovatno u skladu sa ambicijama, bend od jedne velike ali nezavisne izdavačke kuće Merge, potpisuju za pravog mejnstrim giganta Columbia Records. U idelanim uslovima, potpisivanje benda kao što je Arcade Fire za jednu veliku kuću poput Columbije, ne bi trebalo da utiče na kreativni proces stvaranja muzike, posebno kad se radi o bedu sa već veoma jakom reputacijom. Možda, i nije direktno uticalo, možda i jeste na nekom podsvesnom nivou, jer se potpisivanjem za major eitketu, radi o potpuno drugoj muzičkoj ligi, u kojoj vam sve što ste do tada postigli ne važi puno, ukoliko ne isporučite onoliko novca koliko šefovi od vas očekuju.

Lista nezavisnih bendova koji su se opekli o ugovore sa velikim izdavačkim kućama je poduži. Šta god da je bio razlog, „Everything Now“ je mnogo više odavao utisak, neke kompilacije pesama koje nisu mogle da se uklope čak ni kao B strane singlova. Poptuno nekoherentan, sa premalo onog duha i muzičkih ornamenata, koji su krasili muziku benda do tada. Ni sama turneja nije baš ispunila očekivanja, tačnije, nije kada se merite sa bendovima poput U2 ili Foo Fighters, ali bila je sasvim pristojna kada se uporedi sa Arcade Fire turnjeama pre toga.

Sve to možda i pokazuje da Arcade Fire nikada nisu bili bend za široke narodne mase, što su možda i oni sami konačno shvatili, te njihov šesti album „WE“ konačno vraća na pravi put. „WE“ je došao nekako tiho, sa mnogo manje pompe i hajpa nego njegov prethodnik, te je, bar meni, njegov izlazak prošao prilično nezapaženo a i trebalo je neko vreme da album dođe na red za slušanje, uz izvesnu dozu straha da je u pitanju još jedan promašaj omiljenog benda.

Ali na moje veliko zadovoljstvo „WE“ iako nije u rangu sa prva tri albuma, svakako nije promašaj. Arcade Fire su ponovo na teritoriju koju najbolje poznaju, i po kojoj ih publika zna. One lepe, kompleksne, euforične melodije, tipične za zvuk Arcade Fire su ponovo tu. I sve jedno da zvuk benda naginje ka synth pop atmosferi albuma „Reflektor“ ili ka gitarskom indie popu sa prva tri albuma, čim čujete melodiju, u koje god muzičko ruho da je obučena, znate da se radi o Arcade Fire, što svakako treba kod benda koji ima snažan autorski pečat, što oni imaju od samog početka karijere.

„WE“ je refleksija benda na period od poslednjih nekoliko godina obeležen pandemijom, potpunim zatvaranjem celog sveta. Dve pesme koje otvaraju album „Age of Anxiety I“ i „Age of Anxiety II (Rabbit Hole)“ su upečatljive i moćne synth pop himne, koje krase odlični, prepoznatljivi Arcade Fire melodijski paterni, veoma čvrst ritam, slojevi klavira,sintisajzera, gudača, te sve to zajedno zvuči teatralno u najboljem smislu te reči, dok se stihovi osvrću na one neizvesne i mračne dane sociljalne distance, karantina i potpune neizvesnosti, koji su očigledno ostavili traga na Win Butlera i Regine Chassange koji su i autori celog albuma, komponovanog upravo tkom perioda pandemije u njihovom domu u Nju Orleansku.

„End of the Empire I-III“ i „End of the Empire IV (Sagittarius A*)“ su tehnički četiri pesme ili četriri celine spakovane u 10 minuta. Počinje lagano, samo akustična gitara i vokal, da bi se kasnije pridodali gudači i duvači te pesma postala pravi punokrvni kamerni pop, koji ipak previše dugo traje, te malo više spušta atmosferu i dinamiku nakon odličnog otvaranja albuma. Stihovi nude sumornu postapokaliptičnu i ratom rastrgnutu sliku sveta i USA posebno.

„The Lightning I“ i „The Lightning II“ čine vrhunac albuma, Arcade Fire u najboljem indie pop izdanju, iz ere prva tri albuma. Lagano se gradi atmosfera do pravog krešenda u drugom delu pesme u duhu najboljih trenutaka sa „Funeral „ ili „The Suburbs“.

„Unconditional I (Lookout Kid)“ su Butler i Chassange posvetili svom devetogodišnjem sinu, iskrene emocije u stihovima i muzički aranžmani koji oslikavaju zvuk sa početka karijere čine ovu pesmu još jednim punim pogotkom na ovom albumu. „Unconditional II (Race and Religion)“ je još jedan uspešan izlet u synth pop vode obojene neonskim svetlima 80ih, uz gostovanje Petera Gabrilela na vokalima, dok album zatvara naslovna „WE“ u laganoj akustičnoj indie folk atmosferi.

„WE“ nije najbolji album koji su Arcade Fire do sada snimili, ne može se nazvati ni korakom u nove muzičke teritorije, već je više, kao povratak na pravi put nakon bledog, prethodnog albuma i donosi više nego dovoljno, pravih i od publike željenih Arcade Fire muzičkih momenata i kao celina čini sasvim pristojan dodatak muzičkom opusu benda.