Stranger Things - Sezona 2
U prvoj sezoni kreatori su ispipavali publiku, i verujem da je ogroman uspeh i popularnost iznenadio i njih same. Puno su igrali na kartu nostalgije, pre svega za pop kulturom 80ih, za nekim boljim i sretnijim vremenima, vremenima koji su se kod dobrog dela publike poklopili i sa njihovim detinjstvom. Trenutna fascinacija mejnstim kulturom osme decenije prošlog veka, i pored toga što sam veoma srećno detinjstvo i tinejdžerske dane proveo upravo tada, prilično me čudi.
Tačno je, prošlo je mnogo godina od tada, pa se može pomisliti da su se loše stvari zaboravile, ali tada je bilo toliko loših i gadnih stvari da ih ni vekovi ne mogu izbrisati. Gadna moda, sve one helanke, tesne šarene farmerke, sakoi sa naramenicama odvratnih boja, pa frizure (ughhhh!), posebno muške (ughhhh!!!!!!), a o brkovima ... to ne želim ni da zamislim. A tek muzika, ako nekako progutate Kaja Go Go i Duran Duran, dočekaju vas Modern Talking, pa onda Scorpions, Europe, Poison, Skid Row, Van Halen, Motley Crew, Tesla, a Bon Jovia bolje i da ne spominjemo.
Sa druge strane u muzičkoj „Stranger Things“ se osvrću i na neke bolje momente te ere, pa u muzičkoj podlozi čujemo i The Clash i New Order, kao i direktni uticaj kultnih filmskih ostvarenja tog perioda poput „The Goonies“ ili filmova Johna Hughesa, kao i na vreme luna parkova i onih ogromnih automata sa 8bitnim video igrama, i ponajviše onog osećanja dečije fascinacije jednim poptuno novim i čarobnim svetom zabave.
Naravno, moraćemo da progutamo dosta toga što baš i nema nikakvog smisla. Na primer, mrklo doba noći, znate da se oko vas dešava nešto veoma čudno i strašno, u sred polja je neka rupa, u kojoj se nešto čudno mrda i čuje. Svako normalan bi pobegao odatle koliko ga noge nose i ne bi stao dok ne bi stigao na drugi kraj sveta. Ali ne i šerif Hooper, ne javivši se nikome, hrabro ulazi u rupu.
Zatim, jasno je da postoje veoma hrabra deca, ali deca koja se bez cike i vriske suoče sa čudovištem poput demo-doga su malo previše za zdrav razum. Ali „Stranger Things“ nije „Homeland“ ili „Mr. Robot“, i ne traži od vas zdrav razum, „Stranger Things“ je „detinjarija“ i to je ono što donosi najviše šarma ovoj tv seriji.
Kako je velika popularnost prve sezone, obezbedila bar još četiri nove, autori ove tv serije sada su imali prostora da planiraju malo više unapred, tako da su uveli neke nove likove, koji nisu razbili dinamiku prve sezone i veoma dobro su se uklopili u sveopšti milje satkan od karaktera, okruženja i atmosfere, i svakako će imati više prostora u sledećim sezonama.
Ako pokušamo da uporedimo flimove i tv serije sa recimo fudbalom, ma koliko to apsurdno zvučalo, možemo to uraditi na sledeći način. Uzmimo, recimo odbramdenog igrača, njegov glavni zadatak nije da daje golove već da oemta protivničke igrače da golove daju. Svakako da je dobro ako usput uspe da postigne po neki pogodak, ali mu niko neće zameriti i ako ne zatrese mrežu. Na kraju kvalitet njegove igra upoređivaće se, ponajviše sa igračima sa sličnih pozicija u timu i po kvalitetu ispunjenja njegovih primarnih ciljeva.
E sad, zamislimo film ili tv seriju kao nekog od igrača, kvalitet tog dela ponajviše bi trebalo upoređivati sa sličnim ostvarenjima iz žanra kome pripadaju i po tome da li su ostvarili glavnu ideju koja stoji iza njih.
Ukoliko na ovakav način pristupino drugoj sezoni „Stranger Things“ možemo doći do zaključka da je ekipa koja stoji iza ove serije pod drugi put uspela da napravi veoma dobar posao. „Stranger Things“ će vas držati prikovane za tv ekrane, doneće vam laganu zabavu i vratiti vas u detinjstvo.
Sve su šanse da ćete, sledeće godine, pred početak nove sezone imati problema da se prisetite svih detalja iz prethodnih, ali onaj osećaj fascinacije i oduševljenja dok pratite avanture glavnih heroja, osećaj tako karakterističan za dečiju maštu i dalje će biti veoma snažan, i to je upravo najveći kvalitet ove tv serije.
