Robert Zetaler - Polje
“Polje”, novi roman austrijskog pisca, scenariste i glumca, Roberta Zetalera, dolazi nam ove godine u izdanju Booke, kao treće po redu na srpski prevedeno ostvarenje ovog umetnika, nakon “Čitavog života”i “Trafikanta”.
“Polje” govori o ljudskom životu iz ugla onih koji su napustili ovaj svet. Eufemizam u naslovu udaljava nas od konačnosti i mračne predstave, uobičajenih misli što dolaze nakon reči groblje. Namesto toga, nudi nam se krug asocijacija na reč polje, pa tako možemo govoriti o zelenilu, tišini, vetriću koji nam miluje lice, cvrkutu ptica, šumovima prirode.
U krugu takvih senzacija i uranjamo u ovo delo jer pričama koje ćemo tek otkriti prethodi slika jednog usamljenika što osluškuje glasove koji vijore poljem, uvodeći nas u tajnoviti ambijent, a onda i prepuštajući nam svoje mesto na drvenoj klupi, te sada mi postajemo oni što osluškuju, držeći knjigu u rukama.
U romanu susrećemo mnoštvo glasova. Njihova raznolikost ogleda se i u tome što je svaka od dvadeset devet priča pisana različitim stilom, pa i u različitom žanru, zavisno od toga ko je pripovedač. Često na osnovu sitnih pojedinosti, izdvojenih detalja iz života, uspevamo da razumemo ljude što iza ovih priča stoje. Neki će ispričati svoja sećanja, ukazati na događaje koji su im obeležili život, dok drugi imaju potrebu da sada, sa distance, iznesu nešto što im je postalo bitno nakon smrti, ili što nisu stigli da poruče živima.
Priče su međusobno povezane činjenicom da se radi o pokojnim stanovnicima istog gradića, Paulštata, a vezivna nit je pre svega Ulica Markt, kao lokalitet koji pamti ključne događaje gotovo svakog od tih života i kao prostor gde su ovi ljudi mahom provodili svoje dane.
U „Polju“ prepoznajemo duboko ljudski poriv za ispovedanjem, izricanjem nečega važnog mu, a sa druge strane nailazimo na njegovu neodoljivu potrebu da se pozabavi temom onoga preko, da tu drugu stranu dokuči, sebi objasni.
Robert Zetaler, foto: Urban Zintel
Međutim, sjajno književno delo poput ovog ne bi taj epitet ponelo ukoliko bi nam ponudilo razjašnjenja najvećih misterija. Pa će tako jedna od junakinja reći: „Sad znam kako je. Ali neću ništa o tome da pričam. Zabranjeno je pričati o smrti. U smrti leži istina, ali ona ne sme da se oda. Naravno, dozvoljeno je lagati ali to neću“ (Polje, str. 134).
Vidimo da bavljenje suštinom življenja, smislom sopstvenog života i identitetom jednako okupiraju ove ljude i nakon što su iz života iskoračili. Kao da se hoće reći da i na ova pitanja zauvek ostajemo bez odgovora. A šta je onda čoveku činiti? Jedan od pripovedača prokomentarisaće: „Biti živ i razmišljati o smrti. Kao pokojnik govoriti o životu. Čemu to? Nijedni ne razumeju ništa o onom drugom. Postoje slutnje. I postoje sećanja. A i jedno i drugo je varljivo“ (str. 174).
Zetalerovo “Polje” je moćno štivo – pričajući o svojim životima, pokojnici Paulštata se dotiču i naših. Nisu li ljubav, bol, gubitak, sreća i strah, teme suštinski svima važne? Jasno je da se roman bavi univerzalnim problemima jer, uprkos međusobnim razlikama, svako od nas je taj jedan čovek koji traje jedan dan, kako je to davno rekao Marko Aurelije.
„Polje“ funkcioniše kao katalog ljudskih sudbina i svedočenja o ljudskoj prirodi. Zato su to stranice koje ne mogu, a da nas ne pomere. Bilo da govore o dubokom nerazumevanju nesrećnih supružnika, bilo o životima obeleženim prazninom, o snazi prijateljstva u teškim trenucima, ili pak humoru kroz koji se otkrivaju neprijatne istine, svaka od ovih priča će vas i zabaviti svojim konceptom redovno noseći u sebi preokret i iznenađenje.
Sentimentalno putovanje na koje vas „Polje“ vodi, predstavlja i podsetnik kako na neponovljivost svakog pojedinačnog života, tako i na njegovu krhkost. Tokom naših dana, dok nam sat otkucava, čini svako onako kako može, ostavljajući, nažalost, dosta prostora za kajanje i nedorečenost. Kako veli jedna od junakinja: „što se života tiče, samo znam da mora da se živi“ (str. 138).
Zetalerova knjiga je i turobna i vedra, zavisno od toga u kakvom joj raspoloženju priđemo, kao što je to uglavnom slučaj sa umetničkim delima. Slika počivših koji nam se ne obraćaju sa onog sveta, već su tu, blizu nas, obraćajući se živima iz svog zemaljskog konačišta, iako oni ne mogu da ih čuju, mogla bi da proizvede jezu, da nije Zetalerovog majstorstva. On uspeva da ovu tematiku oblikuje u tekst koji odiše mirom i u kojem nema gorčine. Tako da, i mada u znaku prolaznosti, “Polje” je istovremeno i oda životu.
Prikaz je originalno objavljen na sajtu Mad about Cinema.
