Mogwai - As the Love Continues [2021]

Mar 12, 2021

Mogwai

As the Love Continues

Rock Action / 2021

9.3

Ove godine je tačno četvrt veka od trenutka kada su škotski post-rock veterani Mogwai objavili svoj prvi singl. Oformljeni su godinu dana ranije. Zaista impresivan muzički staž. Takođe, 2021.godine Mogwai obeležavaju još jedan jubilej, objavili su deseti album „As The Love Continues“ koji je prvi put karijeri doneo mesto broj jedan na listi najprodavanijih albuma u Ujedinjenom Kraljevstvu. Uspeh koji po rečima samog Stuarta Braithwaitea nisu očekivali, ali su ga svakako zaslužili.

Moram da priznam da Mogwai nisam pratio od početka njihove karijere. Oni su jedan od onih bendova čiji albumi su uvek orbitirali tu negde na obodu mog muzičkog sveta, ne zbog toga što nisu kvalitetni, već pre svega jer me post-rock nije privlačio u tom periodu života.

Sve se promenilo kada sam na jednom muzičkom festivalu uhvatio koncerte bendova Mogwai, Explosions in the Sky, Swans i Godspeed You! Black Emperor. Sad se više i ne sećam da li su svi ovi nastupi bili na jednom ili dva festivala, ali ono u šta sam siguran je da su upravo Mogwai svojim fantastičnim nastupom bili ti koji su mi otvorili svet post-rocka.

Od tada sam preslušao sve albume Mogwai-a, kao i kod većine bendova, koji traju ovoliko dugo, bilo je tu odličnih, bilo je slabijih albuma, ali nikada loših, što je već samo po sebi odlika jednog izuzetnog benda.

Album „As the Love Continues“ Mogwai su snimali tokom prošle godine, u trenutku kada je Velika Britanija, kao i veći deo sveta, bila pod pristiskom raznih strogih ili blažih anti pandemijskim mera, zaključavanja, karantina i ostalog što nas i dalje prati, a kako stvari stoje pratiće još neko vreme.

Tokom prve polovine godine, zbog restrikcije kretanja, članovi benda su radili svako kod svoje kuće, što kako sami kažu im je odgovaralo, jer tako zatvoreni u svojim domovima mogli su više da se fokusiraju na pisanje muzike. Kako epidemijske mere nisu popuštale ni krajem leta, prvobitni plan da sa Dave Fridmannom, kao producentom, sa kojim su već sarađivali na nekoliko albuma, novu ploču snime u Njujorku je propao. Zato su se povukli u studio u mestu Peršor, malom gradu na obalama reke Avon.

Mogwai, kao bend čija je muzika pre svega instrumentalna, pravi su majstori kada je u pitanju čulna reprezentacija njihovog emotivnog stanja kroz muzičko tkanje sačinjeno od delikatnih melodijskih paterna i kompleksnih ritmova. Njihova muzička "super moć" ili pak njihov jedinsten muzički izraz je savršena dinamika u građenju tenzije i njeno eksplozivno pražnjenje.

Album otvara „To The Bin My Friend, Tonight We Vacate Earth“, koja kreće jednostavnim elektronikom, laganom melodijom na klaviru i puslirajućim ritmom u pozadini. Muziku Mogwai-a uvek sam vezivao za slike ili pejzaže koje bio ona stvarala tokom slušanja. Po toj analogiji nalet gitara na polovini ove pesme opisao bih kada momenat kada sa tihe uspavene atmosfere na zemlji, uzletite iznad beskrajnog, belog tepiha oblaka sa Suncem koje se pomalja daleko na horizontu.

„Here We, Here We, Here We Go Forever“ kao uvod donosi laganu eletkroniku, da bi tokom kompozicije imali igru mirnijih delova na klaviru i sintisajzeru i bučnijih gitarskih delova, koje zvuče upravo onako svetlo, toplo kao i na prethodnoj pesmi.

Upravo tople, svetle i sunčane melodije i predstavljaju dominatnu emotivnu sliku čitavog albuma, koju Mogwai nanovo stvaraju na poptuno nov i zanimljiv način kroz pesme poput „Dry Fantasy“, „Midnight Flit“, koju krasi i savršeno aranžirani gudački deo, delo Atticus Ross-a (Nine Inch Nails). Atticus Ross je inače ovaj deo dirigovao iz Los Anđelesa, preko interneta orkestru u Budimpešti, gde je i snimljen.

Od albuma „Rave Tapes“ (2014) Mogwai su češće počeli da koriste eletroniku u svojoj muzici. „Fuck Off Money“ sa eteričnom meditiatvnom atmosferom je izlet u taj period.

Kombinovanje gitara i sintisajzera je nešto što su Mogwai već veoma dobro savladali tokom karijere, pa opet uspevaju da iznenade živopsinom energijom koja zrači iz pesama poput "Supposedly, We Were Nightmares".

“Drive The Nail”, “Pat Stains” na kojoj gostuje saksofonista Colin Stetson možemo reći da su klasični Mogwai jer nose one tiho-bučno-tiho momente . A upravo na “Drive the Nail” te bučne momente moćne, monstruzno distrozirane gitare, “Pat Stains” gradi tenziju sporije, laganije tako da gitarsku eksploziju dobija tek pri samom kraju pesme.

“Richie Sacramento” je pesma koja nije karakteristična za Mogwai ponajviše jer ima vokale, kao i “Party In The Dark” sa prošlog albuma "Every Country’s Sun" (2017) ili “Teenage Exorcist”. Pesma je savršena indie rock stvar svakom pogledu, počev od melanholčnih gitarskih melodija, čvrste ritam sekcije, odlično tempirane dinamike, i na kraju veoma dobrog vokala Stuarta Braithweita. Pesma koju možete slušati na repeat nebrojeno puta bez toga da vam dosadi.

“Celling Granny” je još jedno iznenadjenje na ovom albumu. Moćni gitarski rifovi vas oduvaju svojom žestinom i snagom, na sličan način na koji su to recimo radili Smashing Pumpkins na svojim ranim albumima.

„It's What I Want To Do, Mum“ je još jedna klasična Mogwai pesma koja donosi momenat epske grandizonsti, mračnija je od ostatka albuma, i ovog puta umesto da vas podiže, radi suprotno, lagano vas spušta u realan svet.

„As the Love Continues“ je snažan i veličanstven muzički monument kojim Mogwai obeležavaju četvrt veka jedne sjajne i uticajne karijere stvaranja muzike koja je „bigger than words and wider than pictures“, kako su tvrdili još na svom prvom albumu.