Eternal Beauty [2019]
Iako zvanični poster za film Eternal Beauty može asocirati na ljubavnu dramu ili komediju, gde vidimo Seli Hokins (Sally Hawkins) i Dejvida Tjulisa (David Thewlis), kako nasmejani sede na nekoj klupici u koloritnom okruženju, film Krejga Robertsa (Craig Roberts) je u suštini jedna kompleksna i potentna dramaturgija mentalnog poremaćaja, koji u svoj vrtlog usisava čitavu porodicu i okruženje.
Simbolika zvonjave telefona, kao neminovni i suvereni znak psihičkog poremećaja, jeste triger za Džejn (Hokins) da odluta u svoj univerzum deluzija i paranoičnih vizija, gde glasovi iz zidova i apokaliptični govornik iza telefonske slušalice kušaju savest žene koja je daleko iskoračila od ivice zdravog razuma, u sferu podsveti i sopstvenih haotičnih osećanja.
Roberts ima istančan osećaj za sineastički okvir u kojem realnost često biva zamagljena surealnim vizijama, pa tako odnos sa sestrama, odnosno dominantnom majkom i povučenim ocem, često biva stvar paranoje i psihotičnih osećanja, te je tako teško zaključiti da li je u pitanju autorova vizija događaja ili samo projekcija iz glave Džejn, međutim, sve te detalje Roberts eksportuje diskretno u skladu sa istančanim stilom filmskog jezika sposodnog za varijacije i impresije izvan univezuma ustaljenih shema zapleta kod ovakvih ostvarenja.
Ispod poigravanja sa fabulom u želji da se kreira iole stilski prihvatljivo rešenje, leže neverovatno kvalitetni performansi pre svega Seli Hokins, čije eksperije i mimika izazivaju saosećanje sa krhom kreacijom koju impresionira, što u suštini odlično koresondira sa težnjom autora da diskretno pliva između imaginarijuma paranoidne psihotičnosti i sivila realnosti, te je krajnji učinak da ne gledamo samo izuzetnu stilsku i dramsku izvedbu, već i teatar u svom punom sjaju.
