Tiha kuća
Orhan Pamuk
Geopoetika / 2013

Tiha kuća je drugi po redu roman nobelovca Orhana Pamuka, roman koji nastavlja, ali i modifikuje, tradiciju porodične hronike s kojom je Pamuk, u Dževdet-begu i njegovim sinovima, započeo svoju književnu karijeru. Roman je komponovan po uzoru na muziku - pet tema za pet glasova - ali i po uzoru na Foknera i njegove višeglasne, na deonice podeljene romane, kakvi su Buka i bes i Dok ja ležah na samrti. O uticaju Foknera svedoče naročito dva poglavlja - jedno koje se odvija u svesti starice opsednute prošlošću, muževljevim grehom i krivicom, do koje spoljašnjost jedva da dopire u vidu par krnjih rečenica kojima joj se njeni rođaci obraćaju; i poglavlje koje daje tok svesti pijanog i blago drogiranog mladića na žurci, jednako opsesivnog, mada su predmeti njegovih misli sasvim drugačiji, moderni, u duhu osamdesetih, kada se radnja romana odvija - uspeh u društvu, moć i seks.
Pet Pamukovih glasova pripadaju trima generacijama jedne nesrećne i raspadnute porodice: od skoro stoletne bake, preko vanbračnog sina njenog pokojnog muža i njegovog bratanca, do dvojice njenih unuka, jednog sredovečnog i jednog tinejdžera. Čitaoca će od početka zaintrigirati odsustvo jednog ženskog glasa - unuke Nilgun koja je, inače, ravnopravan lik u priči i podjednako zastupljena koliko i petoro pripovedača: baka Fatma, Redžep - sin njenog muža, kepec i njen sluga, Faruk - njen najstariji unuk, istoričar, Metin - njen mlađi unuk i Hasan - sin drugog vanbračnog sina njenog muža. Događaj koji objašnjava odsustvo Nilguninog glasa iz pripovesti predstavlja kraj ove priče o nizu međusobno po prirodi različitih, ali jednako komplikovanih, tragičnih i nerešivih međuljudskih odnosa.
 

Foto: Ozan Kose

Radnja se odvija u toku jedne nedelje, u primorskom mestu i, kao kod Dostojevskog, čiji je uticaj vidljiv u svim Pamukovim romanima, ta jedna nedelja biva suma ne samo čitavih života, već čitavog jednog veka, ali i period dovoljan da se nečije nezadovoljstvo i neprihvatanje inferiornosti, nečiji san o drugačijem poretku i pravu, preobraze u destruktivan nagon.
Svako od petoro pripovedača ima svoje teme. Bakine teme su sećanje i pamćenje jer ona, srasla sa svojom ogromnom, starom i već propalom kućom, i živi samo u prošlosti. A u toj prošlosti, obeleženoj čekanjem, živi i njen muž, intelektualac opsednut zapadnjačkom mišlju, prosvetiteljskim vizijama, megalomanijom i višedecenijskim radom na nezavršivoj enciklopediji koja se svakim svojim slovom ruga muslimanskoj veri i tradiciji koje njegova žena hoće da svojim životom posvedoči i očuva kao uzvišenu formu nevinosti.
Tema istoričara Faruka sačinjena je od ključnih interesovanja samoga Pamuka, od ideja oko kojih se organizuju svi njegovi romani - čovekova neutaživa potreba za smislom i redom čiji je proizvod priča kao sredstvo da se haotičnost i neshvatljivost života savladaju, da se stvore veze i celine koja sažimaju i sklapaju rasute deliće smisla u svetu; odnos između stvarnosti i teksta, tj. života i istorije, kao skupa ili niza događaja, i priče i/ili istorije kao tekstualne rekonstrukcije onoga što je bilo; nemogućnost neposrednog saznavanja sveta iz koje proističe i nemogućnost sasvim spontanog, neposrednog učešća u životu, a iz ove, pak, i želja za povlačenjem i odustajanjem. Seksualna privlačnost devojke koja za zaljubljenog reprezentuje viši društveni sloj i njena isprepletanost sa voljom za moć i usponom na društvenoj lestvici, zajednička je tema Faruka i Metina. Itd.
Običan, svakodnevni život - ljubavni filmovi, pripremanje obroka, odlazak u kupovinu, džabalebarenje skorojevića na raspustu, prikazano iz perspektive mladića koji ih se gnuša i zavidi im istovremeno, i voli ih i mrzi, prostiranje veša, otvaranje frižidera u trenutku kada se nazire saznanje da ono za čime se zaista ima potreba sigurno nije u frižideru, srednjoškolski domaći zadaci - isprepletani su sa čas očajničkim, čas gnevnim, čas nostalgičnim ili melanholičnim razmišljanjima junaka koji uporno pokušavaju da shvate sebe i svoj odnos prema drugim ljudima, društvu i životu. Uporno, ali i bezuspešno. Međutim,

ako u ruci imaš knjigu, ma koliko da je zamršena i nepojmljiva,

možeš, kada se ta knjiga završi, ako želiš, da se vratiš na

početak da bi mogao da shvatiš život

i ono što nije razumljivo i da ponovo pročitaš pročitanu knjigu, zar ne...
 

Prikaz je originalno objavljen na blogu Klub Knjigoljubaca.

Preporuka

share
share