The Big Easy
A Long Year
Forged Artifacts / 2020
8.5
8

Njujoški trio The Big Easy jedan su od onih bendova do kojih dolazite kopanjem po gomili različitih muzičkih portala, sajtova, foruma. Na takvim mestima pronalazite sijaset različitih imena koja vam ama baš ništa ne znače. Kako preko nekih kratkih opisa uglavnom preletite, pažnju za neko izdanje ili bend vam obično privuče neka sitnica, vezana za njihovu biografiju, opis njihove muzike, ponekad i samo ime benda, albuma, omot ili fotografija članova benda. Nisam tačno siguran šta je bio okidač u slučaju The Big Easy, ali šta god da je razlog nateralo me je da poslušam prvi singl „It's All Fun and Games Until Someone Gets Hurt“ i to je bilo sasvim dovoljno da potražim njihov debi album „A Long Year“ .

Bend The Big Easy čine gitarista i vokal Stephen Bethomieux, gitarista Stephen Adams i bubnjar Pete Clark. Na albumu bas gitaru je svirao Bethomieux.

Od prvog tona na pomenutoj „It's All Fun and Games Until Someone Gets Hurt“ kad gitara zavrišti, prvo što proleti kroz glavu je J Mascis. The Big Easy naravno nisu kopija Dinosaur Jr, čak i po svom stilu neliče mnogo na njih , ali upravo snaga i žestina trog prvog gitarskog udara podseća na Dinosaur Jr. Meni lično to je sasvim dovoljno da dam šansu celom albumu.

Lako je osetiti da iz ove zanimljive mešavine lo-fi, indie rocka i punka izbija sirova, potpuno nerafinirana energija, koja se često sreće kod mladih bendova na njihovom prvom izdanju.  Ponekad pesme koje nastaju u tim prvim trenucima života benda,  više au stvarane nekim unutrašnjim porivom i instiktom koji želi da izbije iz samih muzičara, onako svež i nerafiniran, kada i oni sami nisu opterećeni bilo kakvim očekivanjima ili kalkulacijama vezanim za svoju budućnost.

Rifovi iz kojih pršti pop punk energija i sve to pojačano čvrstom ritam sekcijom kao u pesmama „A Drink For Two“, „Fake It Till I Make It“ ili „If I Knew It Was The Last Time“ su pesme koje svoje najbolje lice pokazuju u živim nastupima, sa gomilom bučne publike oko bine.

The Big Easy se takođe veoma dobro snalaze i u mid tempo pesama, poput „Alone“, „How Do I Get You Alone?“ ili „The Low Tier God“ , koje se ne oslanjaju toliko na sirovu energiju već na emocije koje Bethomieux šalje svojim zanimljivim, snažnim  promuklim vokalom i naravno “catchy” gitarskim rifovima.

Uvek je odličan osećaj pronaći mladi bend koji se predstavlja jednim veoma dobrim i kvalitetnim debi izdanjem kao što je album „A Long Year“. The Big Easy su upravo tip benda zbog koga vredi kopati po raznim portalima i sajtovima, preslušavati gomilu muzike u nadi da će bar jedan od desetine albuma biti približno dobar kao što je „A Long Year“.

Preporuka