Nothing - The Great Dismal [2020]

Dec 28, 2020

Nothing

The Great Dismal

Relapse Records / 2020

8.4

Kraj godine uvek može biti pomalo haotičan, posebno u trenutku, kada iz gomile muzike koju preslušate u prethodnih dvanaest meseci, želite da izdvojite još po neki album za koji smatrate da treba da malo prostora i vremena, kako svojim kvalitetom ili pak nekvalitetom. Kako je generalni stav ovog portala da se prioritet daje izdanjima za koja se nama lično dopadaju nasuprot onih drugih, za njih baš ako ostane vremena.

Jedno od takvih izdanja, koje se izdvojio u gomili preslušane muzike je i četvrti album „The Great Dismal“ filadeflijskog benda Nothing. Bend je 2010. godine, nakon izlaska iz zatvora osnovao Domenic "Nicky" Palermo (gitara/vokal). U bendu su još Kyle Kimbal za bubnjevima i od ovog albuma Doyle Martin (gitara) i Aaron Heard (bas).

Nothing su do sada, pre albuma „The Great Dismal“ objavili „Guilty of Everything“ (2014), „Tired of Tomorrow“ (2016) i „Dance on the Blacktop" (2018). Sva četiri albuma objavila je izdavačka kuća Relapse.

Zvuk benda u svom jezgru orbitira oko gitarske muzike 90ih godina. Bučne distorzirane gitare, gorko slatke melanholične melodije, uz upliv elementata različitih stilova poput shoegazea, grungea, alternativnog rocka pa sve do dream popa. I pored toga što Nothing inkoprorira različite stilove, nemoguće ih je svrstati ili definisati prema jednom muzičkom stilu, kao što je to obično slušaj sa kvalitetnim bendovima.
„ The Great Dismal“ je veoma bučan album, mada pesma „A Fabricated Life“ koja otvara albuma, potpuno odstupa od te matrice. „A Fabricated Life“ je spora, sanjiva, mračna uz tihu, čistu gitaru i eterični dream pop / shoegaze zvuk klavijature i druge gitare u pozadini, bez prisustva bubnja.

„Say Less“ je potpuno drugačija. I dalje je to mračna atmosfera ali počinje čvrstim bubnjem, koju prati vrištanje bučne shoegaze gitare, tutnjanje bas linije preko koje ide čist melanholičan vokal, i sve to uz prstvohvat elektronike, koja celoj pesmi daje blagu industrial atmosferu.

„April Ha Ha“, „Famine Asylum“ i „In Blueberry Memories“ odzvanjanju najboljim periodom grunge muzike 90ih i recimo The Smashing Pumpkins iz njihove najbolje ere i prva dva albuma.

Nothing su kroz zid buke teških gitarskih rifova provukli shoegaze linije i hipnotičke dream pop izlete stvarajući tako upečatljivu klaustrofobičnu atmosferu, kao u pesmama „Blue Mecca“ i „Just Story“. Pomenuntoj klaustrofobičnoj atmosferi dopirnose i veoma lični stihovi Palerma za koje uglavnom pronalazi inspiraciju u njegovom teškom detinjstvu, dok je samo jedna od pesama, bar po stihovima, izlet ka politički angažovanoj temi.

„Catch a Fade“ takođe se inspiracijom napaja iz 90ih godina, ali iz mirnijih predstavnika muzike tog doba poput bendova Pavement ili Sebadoh. „Bernie Sanders“, posvećena naravno Berni Sandersu donosi motorik ritam uz psihodeličnu atmosferu dok je apokaliptična „Aks the Rust“, kojom Nothing zatvaraju odličan album još jedan pravi žestoki gitarski buldožer, spor, ali razvaljuje.

Bučan, snažan, melanholičan i žestok, "The Great Dismal" ima sve elemente možete poželeti od jednog punokrvnog gitarskog albuma. Ako volite ovakav zvuk "The Great Dismal" je album koji ne treba zaobići.