Pokey LaFarge
Rock Bottom Rhapsody
New West Records / 2020
9.2
9

Spajajući rustične zvuke prošlosti sa vlastitim iskrivljenim smislom za humor i izvornim muzičkim senzibilitetima, trubadur Pokey LaFarge od sredine 2000tih istražuje nostalgična prostranstva starovremskog countryja, bluesa i folka. Ipak, šire priznanje stiče tek 2012. godine, nakon turneje sa Jackom Whiteom, za čiju izdavačku kuću Third Man izdaje Pokey LaFarge LP 2013. godine. Ovo priznanje popločalo je put za album Something in the Water iz 2015. godine, koji je producirao Jimmy Sutton, a kojim je LaFarge uspeo da se ušunja među prvih 30 na Billboard Top Country Albums listi. Na sledećem izdanju, Manic Revelations iz 2017. godine, on uspeva da napravi zaokret, crpeći inspiraciju iz soula 60ih, ali i da nakon toga promeni prebivalište iz St. Louisa za Los Angeles, što će našeg junaka baciti na stramputicu i pokazati se kao loša odluka.

Rock bottom je izraz koji se prevodi kao najniži mogući nivo, odnosno opisuje situaciju u kojoj dotaknete dno, pa nastavite da propadate. LaFarge je neiskusno potcenio moć Los Angelesa, grada koji je poznat po tome što je mnoge pridošlice sa Srednjeg Zapada upoznao s nekim od većih poroka koje Amerika može ponuditi. Vinuo u visine pa bacio u ponor.

Album počinje instrumentalnim, gudačkim uvodom, sa diskretnom sentimentalnom notom, koja podseća na konceptualne radove Toma Waitsa. Ovo nije slučajno, Rock Bottom Rhapsody upravo predstavlja tematsku ploču, koja se vrti oko lika i nedela “grešnog” Pokey LaFargea. “End Of My Rope” nam odmah isporučuje srž priče, kada muzičaru ništa ne polazi od ruke i svet se oko njega ruši, on samo može da izađe na binu: ”Let me die on stage singing the last song I know / Let the spotlight shine the skin off my bones”. Kada jednom izađe na binu, ispovesti se nižu jedna za drugom; “Fuck me Up” sa izobličenim bubnjem i vokalima, dok bas linija spušta iskušenika u dubine zavisnosti; ”Bluebird” kao pesma o ženi, koja je stvarna ili ne, dancehall ludilo u kome se sreću Amy Winehouse i Duke Ellington. “Rock Bottom Reprise” pravi otklon, spušta tempo i uvodi nas u “Lucky Sometimes”, čistu ljubavnu pesmu, čija kinematičnost zaustavlja dah. “Carry On” naginje ka soulu, dok “Just The Same” ima psihodelični folk vajb Laurel Canyona 70ih. Muzika često referira na R&B iz 1950-ih, ali se ne zadržava jednolično na njemu, “Fallen Angel” i “Storm-A-Comin” jedna pored druge ovo odlično demonstriraju, ista epoha ali drugačiji pristup. Igranka se nastavlja na “Ain’t Comin’ Home”, još jedno piće, linija, after, da bi "Lost in the Crowd" u kontrastu prikazala mračnije scene boravka u Los Angelesu; beskućništvo, beznađe, anonimnost, uzaludnost ... “Rock Bottom Finale” je kraj predstave, vrata se otvaraju i zatvaraju, u daljini se čuju sirene automobila i razgovori.

Pokey LaFarge je možda u privatnom životu dotakao dno, ali se ovom “rapsodijom” vinuo u muzičke visine. Uspeo je da se vrati u St. Louis i da ispriča, pre svega  poučnu priču o mladiću sa Srednjeg Zapada koga je muzika spasila, kao što je i nagovešteno u prvoj pesmi. Ova univerzalna priča ogrnuta čarobnom nostalgijom je sigurno jedan od albuma godine.

Preporuka

share

share