Einstürzende Neubauten – Alles in Allem [2020]
Svako preslušavanje nekog od albuma Einstürzende Neubauten, ujedno i pisanje o njihovoj muzici, predstavlja ogroman izazov. U 2020. godini, inače prepunoj izazova, Einstürzende Neubauten ne samo da beleže punih 40 godina od svog osnivanja (1980. u zapadnom Berlinu), već su u maju izdali i svoj novi studijski album, Alles in Allem, i to prvi nakon više od 12 godina pauze (ako izuzmemo Lament, iz 2014., ‘primenjeni’ album posvećen stogodišnjici od početka Prvog Svetskog Rata)! Samo izdanje i rad na albumu propraćeni su i podržani putem crowdfounding kampanje, a Blixa Bargeld, svakako centralna figura benda podseća u razgovoru za nemački MDR Kultur da je Enstürzende Neubauten počeo sa takvom praksom još 2002., kad ovaj termin uopšte nije ni bio u upotrebi.
Standardna, može se reći i komercijalna, verzija albuma (u skladu sa crowdfounding kampanjom postoji više različitih deluxe izdanja, sa dodatnim materijalima, alt. verzijama pojedinih pesama, i sl.) ima 10 numera u kojima se i dalje može pre svega prepoznati standardna žanrovska bastardnost na koju su nas EN u proteklim decenijama već dobro navikli… Uglavnom se i dalje mešaju i smenjuju eksperimentalni i avangardni zvuk sa alternativnim, post-punk ritmom i ovog puta prigušenim, kontrolisanim industrial noise-om, te kabaretski i kamerni zvuk koji i dalje nastoji i uspeva da bude dovoljno narativan i harmoničan kad god je to potrebno... Album, dakle, beleži integralne elemente od svega nabrojanog, iako je sve znatno mekše, tiše i sa nešto više orkestracije… Time nije isključeno da bi tvrđi fanovi benda iz zlatnih i divljih 80tih okarakterisali to kao gotovo pop zvuk, možda plasiran u skladu sa godinama i novim relacijama u potrazi za novom-starom publikom i njihovim horizontom očekivanja?! Pa ipak, sigurno će moći da pronađu i dovoljno prepoznatljivih motiva ne samo u muzici, već i u tekstovima pesama. Bargeld lucidnom kombinacijom humora i ironije, naginje i ka hermetičnosti i alegoričnosti, a opet u ogromnoj meri referira na urbanu geografiju Berlina koja stoji kao vezivna nit čitavog albuma (u nazivima čak 4 od 10 pesama stoje imena Berlinskih toponima).
Album otvara Ten Grand Goldie i to gotovo od samog starta u ritmu koji poziva na ples, tačnije na bilo kakvo na mrdanje i uvijanje tela. Jer, iako ritam kao da opija i zavodi, to je podjedanko i ritam opijenih, i postepeno, nenametljivo ali direktno nam otkriva Blixinu ironiju, te da mu se ipak ne treba previše prepustiti… (“Wo man denkt es wäre gut/Ist es vielleicht nicht so/Und wo es gut nicht sein sollte/Ist es vielleicht doch so...”) I dok smo svakim korakom sve bliži spoznaji da je to ples na samoj ivici, njišući se blesavim koracima koji su između samopouzdane bezbrižnosti i plesa potpunog diletanta koji nije u stanju da anticipira ni svoj sledeći pokret, otkrićemo da je to zapravo jedina šansa da (pošteno) zađuskamo na albumu… Naime, nakon što se album nastavlja u maniru Bargeldovsko-Brehtovsko kabaret-valcera u Am Landwehrkanal, već naredna numera, Möbliertes Lied, uspostavlja čitav ton koji će se ustaliti do samog kraja albuma. U instrumentalnom smislu, u većini pesama donekle dominira prepoznatljiv beat zbirno proizveden od strane improvizovanih i svakojakih udaraljki. U potrazi za ritmom, u stalnom pokretu, uglavnom repetativno i linearno, u pratnji klavijatura, a na većini mesta apsorbujući jednako orkestrirane deonice, baš kao i neizostavne Blixino vrištanje, škripu, grebanje, trljanje i lupkanje po instrumentima i predmetima, i nedefinisane zvučne efekte koji uglavnom služe kao barokni ornamenti pojedinačnoj glavnoj temi. Uglavnom, ovaj obrazac će biti prekinut jedino numerom Zivilisatorisches Missgeschick koja predstavlja izolovani, gotovo incidentni slučaj u kome je industruial noise stavljen u prvi plan - možda baš kao podsetnik na svoj iskonski zvuk – i možda još pretposlednjom, Wedding, koja ovog puta unosi nešto razigranijeg ritma pred sam bajkoviti finale albuma u numeri Tempelhof.
Ovakvim opisom, baš kao i na prvi pogled/slušanje, moglo bi se reći da album donekle donosi gotovo kompilacijsko sumiranje stvari iz protekle 4 decenije rada benda, i to ne samo na (multi/anti?) žanrovskom polju. Štaviše, ovo bi se svakako moglo i nazreti u samom naslovu albuma: Alles in Allem, u prevodu znači “Sve u svemu”. Međutim, Bargeld napominje da se za njega iza ove amblematske fraze zapravo krije drugačije značenje, naime kako je sve sadržano u svemu, tj. sve u jednome, (sve) odjednom – uostalom, baš kao i u refrenu naslovne numere: “Alles in Allem/Alles auf einmal/Alle auf einmal”. Ovim se dodatno potencira opredeljenost ka materijalnom, tj. ka opredmetljenom koja je prisutna u pesmama, a što u krajnjem slučaju nimalo ne čudi kada je u pitanju Einstürzende Neubauten. Pa ipak, treba još jednom podsetiti da je to ovog puta bitno drugačije od konzistentne i revolucionarne upotrebe ne-muzikalnih materijala i predmeta u ranijoj fazi benda, čime je on i zadobio kultni status koji već decenijama uživa. Zato, ako su stvarni industrijski predmeti i materijali, poput čeličnih konstrukcija, dizalica, stega, bušilica, gvozednih cevi, lanaca i sl. ranije bili korišćeni u gomili pesama i nastupa, kreirajući princip “teških tonovi/teška muzika za teško vreme”(!), na Alles in Allem umesto teškoj, bend se ipak okrenuo ‘lakoj’ industriji. Stoga se na konstrukciji alternativne harmonije pre svega služe tašnama, sijalicama, kuglicama, kartonima, kutijama i ostalim brojnim predmetima i alatima koji se mogu naći nadohvat ruke. Ovakav prelaz u tonalitetu i izostanak industrial eksplozija možda ipak otkriva da su članovi benda svesni da je prošlo više od decenije od poslednjeg albuma. A za bend koji je zasigurno jedan od glavnih producenata i hroničara zvučne mape Berlina, to se odražava i na kreiranje njene dosledne aktualizacije, pa makar to značilo i zvučno oslikavanje njegovih ruina.
S druge strane, čini se da je još intrigantniji način na koji je ova opredmetljenost istražena kroz pristup tekstovima pesama, odnosno u Blixinom izvođenju. U numeri Möbliertes Lied, od samog starta Blixa tekstualno sugeriše razumevanje pesme kao materijal(izova)ne građevine, tj. konstrukcije, te slaže kolaž od metafora kojim pretpostavlja samu muzičku numeru kao stambeni prostor, sobu, kuću… (“Ich hab unser Lied frisch renoviert/Die Wände verputzt/Einen neuen Ton ausprobiert/.../Ich hab unser Lied neu-möbliert...”) U drugim primerima će se okrenuti poigravanju i preslaganju slogova, čitavih reči, a time i značenja niza stihova, pokazujući ogledno jezičku re/dekonstrukciju (na pr. u numeri Taschen: “Da wo wir landen/Wenn wir landen/Land gewinnen/Allein, zu zweit, zu vielen/Wie erwartet/Wieder warten”), ili njenu performativnu stranu (u numeri Wedding, u kojoj je pušteno da sama izgovorena reč, rastavljena na slogove i odzvanjajući po stanovitom gruvanju, kreira čitav set različitih mogućih značenja).
Pre dve decenije, u kratkom dokumentarnom materijalu povodom dvadesetogodišnjice od osnivanja benda, Blixa Bargeld je istakao da bendu nikada nije bilo do provokacije (radi nje same), već da je cilj oduvek bio prevazilaženje postojećih granica. Dve decenije kasnije, u stanju preispitivanja gradske akustike sugerisane na aktuelnom albumu, jasnih provokacija gotovo i da nema, ili makar ne u meri strogo (ne)kontrolisanog haosa kakvog je bilo tokom 80-tih. Međutim, ni prelaženje granica nije u potpunosti obelodanjeno. Stoga, umesto pukog prelaženja ili novog ispisivanja, možda bismo mogli reći da EN žele da izbrišu same postojeće granice, i to kroz spoj ritma, novih izvora buke i harmonije, tj. uz neku mutantsku formu između utvarologije i bajke?!
Sve u svemu, nema sumnje da je potencijal i ovog albuma Einstürzende Neubauten gotovo neiscrpan, jer Alles in Allem fanovima donosi dovoljno izazova kroz moguće simbolike, alegorijskih igrarija i autoreferincijalnih tragova, a koji će sigurno postajati referentnim tačkama za neku buduću zvučnu novo/nadogradnju.
