The Paramedic [2020]
Novi film reditelja Karlesa Torasa, “Bolničar“, odnedavno dostupan na Netfliksu, spoj je drame i trilera. Naslovna uloga pripala je “španskom Kristijanu Bejlu“, Mariju Kasasu. Koliko ovaj laskavi epitet ima osnova, pitate se.
Ako pogledamo putanju glumčeve karijere, zapazićemo priličnu šarolikost. Kasas i dalje pokazuje želju da se dokaže kao glumac bežeći koliko ga noge nose od svojih tinejdž uloga. Setimo se samo ogromnog uspeha njegovog triler debija “Nevidljivi svedok“. Već po koji put on uspeva da nas uveri da nije samo lepo lice ne libeći se ni znatnih fizičkih transformacija (“U vučjoj koži“, “Fotograf iz Mathauzena“). Protagonista u ovogodišnjem ostvarenju, zahteva potpuni prelazak na mračnu stranu. I Kasas rado ide u susret ovakvom izazovu, svestan rizika.
Radnja filma se koncentriše oko Anhela, bolničara hitne pomoći, i devojke sa kojom živi, Vane. Pratimo njihov pretežno tmuran odnos, sa izletima Anhelove posesivnosti i ljubomore koja preti da poprimi ozbiljne razmere. Saobraćajna nesreća koja ga ostavlja nepokretnog, pokreće njegovu do tada pritajenu monstruoznost.
Upravo zbog dobre interpretacije Marija Kasasa i Debore Fransoa, ovaj film može poneti pozitivnu ocenu. Kontrast među likovima koji uspevaju da izgrade, od vizuelnog do duhovnog, kao i tenzija u zajedničkim scenama, čine srž Torasovog ostvarenja. Film se gleda u dahu, to nije sporno. On nosi u sebi nezaobilazni kvalitet žanra trilera, a to je napetost. Postoji jasna gradacija (anti)junakovih postupaka, što je još jedan plus, kompozicijski gledano. Dakle, film nema problem da probudi i održava našu pažnju, ali, nažalost, već u prvoj trećini postajemo svesni da narativ neće imati očekivanu dubinu, te čisto ostajemo tu da vidimo šta će biti na kraju. I to je u redu. Ali ne čini “Bolničara“ vrhunskim filmom.
Kraj je neočekivan, no ne baš i smislen. Ne možemo baš da poverujemo da bi osoba, nakon traume i torture kakvu ovde proživljava, želela da i dalje bude u blizini svog mučitelja, pa čak ni u kontekstu osvete. Vanin lik se nije razvijao u pravcu koji bi ostavljao takvu mogućnost.
Ostajemo uskraćeni i za nadogradnju Anhelovog lika. Slute se već na početku tama i izopačenost, grubost kao posledica nesigurnosti, ali i potezi koji signaliziraju specifično psihičko stanje. Fini detalji uvode nas, dakle, u njegov svet, ne uobličavajući se, međutim, u nešto konkretnije. Pa tako nećemo odgonetnuti zašto sa mesta intervencija krade sunčane naočare i pravi skrivenu kolekciju. Zatim, činjenica je da se dosta toga odvija u nekadašnjoj sobi njegove bake. Ali nećemo saznati kakav značaj taj prostor eventualno ima, kakvu ulogu je baka imala u Anhelovom formiranju. Ukoliko ovaj film pretenduje da bude ozbiljno umetničko delo, ovakvi detalji ne bi smeli ostati slučajni, usputni.
Takođe, rupu na nivou radnje primećujemo kada se zapitamo odakle junaku novac da sam živi i potplaćuje saučesnike, ako je na početku manje-više zavisio od devojčinih primanja. Ovo je možda manje ozbiljan propust, ali svakako je detalj koji pada u oči.
“Bolničar“ kreće sa dosta potencijala, ali ono što smeta je manjkavost u psihološkom portretisanju likova. Njihova motivacija je krajnje pojednostavljena i to razočarava iako glumci daju svoj maksimum u ocrtanim okvirima. Nedovoljno izbrušeni, likovi nas prosto ne “kupuju“ u potpunosti. Kao ni diskutabilan završetak priče. No, saundtrek u poslednjoj sceni je pun pogodak, što čini uslugu filmu kad je reč o krajnjem utisku.
Reč je o ostvarenju koje će, ako ostave po strani prevelika očekivanja, prijati ljubiteljima trilera. Dok oni koji prate Kasasov rad ne bi trebalo da propuste “Bolničara“ jer čini kariku u nizu interesantnijih mu uloga. Nizu, koji će se, verujem, i nastaviti u pravcu kvalitetnih glumačkih postignuća.
Recenzija je originalno objavljena na sajtu Mad about Cinema.
