KLASIK DANA: Dust Devil [1992]

Dust Devil
British Screen Productions, Channel Four Films, Miramax / 1992
Režija: 
Richard Stanley
Scenario: 
Richard Stanley
Zemlja proizvodnje: 
South Africa, UK
Jezik: 
English
9.5
10
****(*)
5-
 
Serijske ubice na filmu po pravilu su vođene banalnom motivacijom: u pitanju je ili osveta, ili ludilo, ili 'čisto Zlo' (štagod to bilo). U novije vreme, nakon filma Sedam, pojavile su se i ubice-moralizatori, koji bi da svojim (ne)delima drže bukvicu, ali čak i oni su ograničeni starozavetnim propovedništvom. PUSTINJSKI ĐAVO je prvi i dosad jedini film čiji je ubica vođen mističkim i metafizičkim silama.
Ovo ne treba da čudi, budući da se radi o remek-delu Ričarda Stenlija, osobenjaka čiji je život vredan filma jednako uzbudljivog kao oni koje je snimio: rođen u Južnoj Africi, od majke antropologa (specijalizovane za veštičarstvo), nemirnog duha, nikada duže od dve godine na jednom mestu, rano se posvetio potrazi za tajnim znanjima i mističkim tradicijama širom zemljine kugle. Put ga je vodio do Avganistana, u čijim planinama je 1990. snimio dokumentarac VOICE OF THE MOON; do Haitija, gde je 2002. za BBC snimio izvanredan izveštaj-studiju o vudu magiji THE WHITE DARKNESS; i do okultnih lokacija širom Evrope, poput spaljene katarske tvrđave Montsegir u Francuskoj, koja figurira u unikatno atmosferičkom dokumentarcu o Otu Ranu, nacističkom oficiru u potrazi za Svetim Gralom. Potonji film, THE SECRET GLORY, rezultat je višegodišnjeg proučavanja gnostičke misli i tragova njenog uticaja, i po svojoj uzbudljivosti prevazilazi sva druga slična dokumentaristička ali i filmofilska bavljenja vezama između okultizma i nacizma.
Zbog ove posvećenosti su i mistički momenti u PUSTINJSKOM ĐAVOLU dosledno i zrelo inkorporirani u samu srž filma, što toliko retko biva u filmskoj umetnosti, a hororu posebno, da je već samo zbog toga Stenli vredan divljenja. U žanru u kome čak i retki koji imaju volje - nemaju znanja da se dublje unesu u implikacije svojih zapleta sa 'mitologijom' pokupljenom iz stripova i džepnih knjižica, gde izlizani pentagrami i mambo-džambo bajalice pokreću standardnu horor akciju. Stenli, nasuprot tome, spada u manjinu ezoterika, poput Keneta Engera ili Alehandra Jodorovskog, kod kojih mistika ne služi kao 'začin' žanru, već žanr služi za ovaploćenje osobene mistike.
PUSTINJSKI ĐAVO je, tako, ne samo izvanredan, zlokobno mračan i iskonskom, lavkraftovskom stravom prožet horor, već i jednistveno filmofilsko otelovljenje gnostičkog pogleda na svet, sublimirano u replici: ''Ne postoji Dobro ili Zlo, već samo Duh i Materija. Samo kretanje prema Svetlu, i udaljavanje od njega.'' Materijalni svet je proizvod Zlog Demijurga, a telo je zamka za duh u njemu zatočen.
''Postoji varnica svetla zarobljena u nama. Kroz ritual ubistva, Mag može da kontroliše oslobađanje te varnice, i da zajaši zrak svetlosti onostran vremena, izvan materije, kroz večnost, gde sve stvari obitavaju, prošle kao i buduće. Naš svet je samo prepreka na putu tog zraka: projektovana slika načas zadržana na podignutoj ruci.'' Pustinjski Đavo je pradrevni entitet čija suština obitava s druge strane ogledala; privremeno zatočen u ljudskom obliku (koji po potrebi može da transformiše), on kroz ritualna ubistva oslobađa one koji su i sami izgubljeni. Jedino tako on može da se, vremenom, vrati u bezvremeni prostor iza ogledala... 
Na njegovom putu – na autoputu kroz nepreglednju pustinju Namibije – nađe se Vendi (energična Čelsi Filds), koja je upravo napustila muža i sada luta na korak od žileta. Njihov susret otpočinje svojevrsnu romansu – ples sa smrću dvoje očajnika, dva usamljenika koje pusta zemlja preti da proguta. Treća izgubljena duša u ovom zapletu je rezignirani policajac Mukorob (Zejks Mokae, nezaboravni diktator iz Krejvenove ZMIJE I DUGE), koji nakon pogibije sina i razvoda nema razloga za život u korumpiranom, rasističkom sistemu čije obrise Stenli suptilno naznačava kao drugu vrstu pustinje što usisava duše. U potrazi za serijskim ubicom ovaj Rob Muke obraća se šamanu kako bi rastumačio okultne simbole iscrtane krvlju žrtava, i tako i sam postaje deo ove igre sa očajem i smrću u cikličnim vrtlozima pustinjskih kovitlaca od prašine...    
Stenli ne bi bio najbitniji horor režiser koji se pojavio krajem XX veka da je sve ostalo na filozofiji i idejama: PUSTINJSKI ĐAVO odiše osobenim stilom u kome se spajaju ikonografija špageti vesterna, slasher horora i arđentovskog nadrealizma. Pustinja je ovde lik po sebi, veći i jači od svih, oživljena fascinantnom kamerom Stivena Čiversa: formacije stena, bezvremeni spomenici miliona godina, evociraju mistične filmove Pitera Vira (PIKNIK NA HENGING ROKU, i apokaliptični POSLEDNJI TALAS), dok biblijska prašina i pepeo preostao od vatre pročišćenja prodiru u sve – u fotografije, u uspomene, isto kao i u umove ljudi, proteranih iz peskom zatrpanih naseobina (što je poprište kulminacije koja jednako priziva Leoneov DOBAR, LOŠ, ZAO kao i Arđentov INFERNO). 
U spoju sa liberalno groznim efektima maske i epskom muzikom Sajmona Bosvela gde se spajaju elegičnost skora za SANTA SANGRE Jodorovskog sa morikoneovskom pompeznošću Leoneovih remek dela, krajnji rezultat je gusto-atmosferična, nadrealno-onirična i arhetipski mistična priča o iskonskoj borbi duha i materije provučenoj kroz treperavo svetlo gnostičkog projektora...
 

Recenzija je originalno objavljena na blogu The Cult of Ghoul. 

Preporuka

share
share