April in Autumn [2018]
Voren Sulatiki (Warren Sulatycky), iskusni kanadski reditelj i glumac, dugo je profesionalno vezan za teatar, televiziju i film u svojoj domovini, ali je April in Autumn tek njegovo prvo dugometražno filmsko ostvarenje.
Ipak, vredelo je čekati i skupljati iskustvo u slučaju Sulatikija, jer je njegova suptilna porodična drama iz komšiluka, uradak vredan pomena i gledanja.
Pre svega valja istaći diskretan pristup karakterizaciji i razvoju glavnih likova, jer je ponekad nezahvalno dramu počinjati povratkom kući, s obzirom da ta geneza preti da se razvije u patetičnu i već viđenu dihotomičnu sagu o tradicionalistima i večitim lutalicama.
U ovom konkretno slučaju imamo priču o dve sestre, koje su krenule različitim putevima. I dok je Ejpril lutalica i avanturista, odnosno crna ovca porodice, kao opozit njoj stoji Sara, posvećena pijanistkinja i čuvar porodičnih vrednosti, i majke koja ulazi u turbulentno životno doba.
Sarino studiranje muzike Erika Satija bio bi već pomalo kilše, imajući u vidu naslove gde se Satijeva muzika, kao i njegova genijalnost, baštinila u poslednjih 30 godina, pa ipak, Sulatiki paralelnim razvojem drame u životima sestara, nema mnogo praznog hoda i nepotrebnog patetisanja, i vođen diskretnim performansima poentira na stari, oproban način – pusti glumacima da malo improvizuju, da ostave deo sebe na sceni i krajnji utisak će biti zadovoljavajući po gledaoce.
Iako April in Autumn ni u jednom segmentu dramatizacije ne ide predaleko, film je daleko od puke formalizacije i njegova suština se krije u pogledima punim neizvesnosti, koji kriju magiju nedokučivosti života.
