Beastie Boys Story
Apple TV+ / 2020
Režija: 
Spike Jonze
Scenario: 
Adam Horovitz, Spike Jonze, Mike D
Zemlja proizvodnje: 
USA
Jezik: 
Engleski
10
10

Nešto što je, pretpostavljam, bilo specifično za generaciju tinejdžera sa kraja osamdesetih i na samom početku devedesetih godina prošlog veka, jeste slušanje muzike i druženje sa prijateljima, uz razvijanje ličnog kreativnog potencijala. Bežanje iz škole, prvi kontakti sa lakim (i teškim) drogama, poker aparati, fliperane i sodare su se lepo slagali sa činjenicom da neko kod kuće ima gitaru ili bubnjeve.

Možda je neko nakon nekog vremena čak i osnovao bend, ali glavna stvar bila je zajedništvo, udruživanje vaših kolektivnih tinejdžerskih energija protiv sila dosade i odgovornosti. Pored toga, muzika je bila veoma bitno vezivno tkivo, naročito ako tadašnji domaći rok nije imao puno toga da vam saopšti, i nije vam uspevalo da se identifikujete sa porukama Bajage i Riblje Čorbe, a još manje sa tadašnjim počecima monstruoznog turbo folka, te su vam više prijali neki drugi izvođači, delom zbog identifikacije i eskapizma, a delom jer ste zaista mislili da se baš vama obraćaju.

Bilo je takvo vreme, da smo bolje razumeli tekstove Public Enemy i Sonic Youth nego sve ono što danas zovu Ex Yu Rock, i to je svakako bio jedan vid borbe protiv stavljanja u kalupe sistema koji se kasnije raspao, modifikovao, propao pa ponovo zakrpio. Makar smo imali tu iluziju da su problemi tinejdžera u Njujorku i ovde skoro pa isti.

Na kraju je većina nas pregovarala o primirju ili se predala potpuno.Taj sistem vrednosti i takav pogled na svet se izgubio ili je stavljen na stand by na neodređeno. Država je devedesetih doživela kolaps, par decenija kasnije je kolaps doživela cela planeta. Iz tog vremena ostalo je jedino objavljivanje slika na društvenim mrežama, tzv #MeAt20 ili “evo kako smo bili kul kad smo imali 20”. Gomila ljudi srednjih godina objavljuje smešne i ponekad nepodnošljivo tužne fotografije sebe u neobuzdanoj, neformiranoj mladosti, radeći svakakve stvari na analognim slikama, koje su morale da budu razvijene u foto radnjama. To je ono što sam prvo pomislio dok sam gledao ovaj dokumentarni film Spikea Jonzea.

Koliko je višeslojna kao hronika jedne veoma bitne i uticajne grupe, istorija Spikea Jonze-a o Beastie Boys je istovremeno mnogo stvari. Prateći uspeh biografskog bestselera iz 2018 “The Beastie Boys Book”, ovo je zapravo dokument jednog dešavanja u Njujorku, koji je priredio i režirao sam Jonze, a na kojem su Adam Horovitz (Ad-Rock) i Majkl Dajmond (Mike D) naizmenično pričali priču o svom životu puštajući klipove i slike neverovatnog muzičkog putovanja kroz vreme.

Ali ovo je više od puke prezentacije za fanove. To je radosna, zarazna priča o ljudskim mogućnostima promene i važnosti kreativne slobode da se te promene dese. Naravno, to postaje omaž pokojnom Adamu Jauku (Adam Yauch-MCA), koji je umro od raka 2012. godine, ali ovde osećate njegovo prisustvo više nego njegovo odsustvo. Uticao je na sve koji se nalaze u toj sali, od svojih najboljih doživotnih prijatelja na bini, fanova u publici do reditelja iza kamere. I tako „Beastie Boys Story“ postaje priča o tome kako kreativna strast i umetnička ekspresija žive izvan vremena i prostora da bi uticali na ljude širom sveta i na generacije koje dolaze.

 

Ne mogu da odvojim veliku ljubav prema ovom bendu dok pišem ovaj tekst, naročito jer na početku filma čovek iz publike izgovara rečenicu koja mi je na pameti sve vreme, da je njihova muzika soundtrack njegovog života, pa bih da se to uzme u obzir. Međutim, mislim da ovde postoji nešto što treba poštovati, čak ako ste površni slušalac koji zna samo za Sabotage ili Intergalactic. Sve vreme zbijajući šale i smejući se dok pričaju životne priče, Horovitz i Mike D pogađaju sve bitnije ritmove koje očekujete, ali to rade s radošću koja se uvek odražavala na njihov rad.

Oni većinu svojih priča pričaju sa osmehom, prepričavajući prve dane slave, kada su krenuli putem koji su dizajnirali Rick Rubin i Russell Simmons, i postali retki belci koji su se proslavili u hip hopu. Anegdote iz prvog dela „Beastie Boys Story“ su fantastične. Mogao sam satima da slušam kako Ad-Rock govori o turnejama sa Run DMC, kako su na bini imali veštački penis od 10 metara, i kako je MCA pomoću stolice i magnetofona semplovao John Bonhama za Rhymin and Stealin.

Ono što je ovde značajno u pogledu pripovedanja jeste kako Jonze, Horovitz i Diamond prelepo oslikavaju koncept evolucije. Beastie Boys su naučili lekcije iz korporativne manipulacije sa albuma "Licensed to Ill", koja utiče na danas kultni, a tada neprimećeni "Paul’s Boutique", a neuspeh na tom albumu nahranio je kreativni izraz koji se čuje na "Check Your Head". Jedno umetničko delo vodi ka drugom, i neuspeh jednog rađa transformaciju sledećeg dela.

Taj momenat je možda najbolje oslikan kada Ad-Rock i Mike D razgovaraju o tome kako su se suočili sa seksističkim aspektima njihovog muzičkog uspona što je dovelo do optužbi za licemerje od strane muzičkih kritičara i novinara mnogo godina kasnije, u smislu kako su od “Girls” (jedne za to vreme potpuno banalne kompozicije, ali ipak sa tekstom koji nipodaštava žene) stigli do “Sure Shot”. Diamond citira MCA, koji je na takve optužbe odgovorio: "Radije bih bio licemer nego ista osoba zauvek."

Beastie Boys su odrastali muzički, kreativno i lično, i ovaj film je toliko moćan, jer razlog za njegovo stvaranje nije da se samo hronološki zabeleži istorija jednog benda, već da se opiše jedna ljudska evolucija, koja je nemoguća bez slobode, kreativnosti, i naravno, prijateljstva.

Beastie Boys su kroz svoju muzičku i stvaralačku karijeru pokazali da je moguće da budeš mangup, uličar, talentovan, obrazovan, umetnik i prilično lucidan ali bez patetike koja bi mogla da karakteriše te pojmove u današnje vreme, i bez ikakvih suprotnosti koje bi iz takvog spoja pojmova mogle da nastanu. Pokazali su da je moguće da budeš politički korektan ne zbog toga jer si iskompleksirani "dvadesetprvovekovni" salonski levičar koji to koristi da se iživljava, već zbog toga što je to razumno i normalno.

Slušati kako ovi potpuno opušteni I blesavi likovi prelaze od odbacivanja ideja jedni od drugih dok su hodali ulicom, do redefinisanja oblika sopstvenog benda u narednih četvrt veka gotovo je osnažujuće. Imao sam inače tu čast da ih pogledam dva puta uživo. Imao sam i tu privilegiju da se bavim muzikom (svetlosnim godinama daleko ispod njih, ali sasvim zadovoljavajuće za ovo podneblje). Video sam najbolje od oba sveta, i shvatio muzika, ili kakav god vid kreativnosti, ima tu moć da može da menja stvari nabolje kod onoga koji to upražnjava, kao i da takva promena pozitivno deluje na okolinu. Adam Yauch je za svog života ovu privilegiju iskoristio do maksimuma.

Ad Rock je nedavno u jednom razgovoru izjavio kako mu najveće zadovoljstvo pruža slušanje vinila tako što pusti ploču i legne na pod muzičke prodavnice, i u tom trenutku mogao sam ponovo da se identifikujem sa njim(a), s tim što to isto radim ali kod kuće, nakon povratka sa desetog posla i dvadesetog sastanka.

Iako je ona osoba sa početka devedesetih, koja je tražila rizle po džepovima, nosila zimsku kapu sa listom marihuane tokom leta, kulirala sa prijateljima i slušala “Check Your Head” po ceo dan ostala u prošlosti da bi napravila mesto za sredovečnog dosadnog šrafa u mašineriji višeg menadžmenta, ova potonja osoba se podsetila, gledajući Beastie Boys Story, da je neophodno da se stalno kreativno izražavamo, menjamo, učimo nove stvari,  krećemo, budemo opušteni, svesni sveta oko sebe i svih problema u njemu, ali i da imamo pravo da se zabavljamo i da nam bude lepo.