Brigand
Iza Crne Duge
Dalas Records / 2020

 

Tiho noćima iznad vode

 

Vrtim se po krevetu. Da li je utorak ili četvrtak?

Okrećem se na leđa i vidim kako na plafonu igraju odsjaji farova automobila koji bi kad tad prošli Bulevarom Kralja Aleksandra i razbili monotnoniju mraka i apsolutne tišine. Ne samo na ulici. Svugde oko mene. Kao da je crna duga prešla izašla preko svih nas početkom godine. Jedna ugljena staza koja se prostire sa svodova nemog neba, sve do nerealno praznih gradskih ulica.

U takvoj atmosferi Brigand izbacuje svoj treći album Iza crne duge. Sniman u periodu maj-oktobar 2019. u Pančevu. Album je objavio Dalas Records.

Album otvara istoimena stvar gde nam Hidra, biće iz grčke mitologije, želi dobrodošlicu na početku crne duge i pakuje nas na svoj čamac. Od tog momenta, pa sve do kraja, slušalac će se kretati tim čamcem i slušati dijagnozu sadašnjeg vrmena. Vremena gde ljudi traže mir u lekovima i Bogu, u nadi da će njihovi problemi nekim čudom biti odneti, da će ih neka čudna sila odneti, ili barem na trenutak da će im pomoći da zaborave na njihovo postojanje. Da će na trenutak moći da se skamene u sebi, u nadi da se ništa neće promeniti dok ne otovore oči, da će ih sve sačekati onako kako su ostavili.

’’Iza crne duge, između lekova i Boga, čeka te hidra, trn stariji od gloga’’

Uvek sam verovato da album kao umetničko delo crpi snagu iz svoje prve stvari, što je i ovde slučaj. Noseća stvar nam jasno daje do znanja koja je boja albuma i zašto treba da ostanemo uz njega.

Naredna stvar je ’’Milioneri protiv milijardera’’, a naš čamac plovi dalje pored razbacanih TV prijemnika po prigradskoj deponiji, sa kojeg nam se prikazuju svima već poznate, reciklirane face koje upiru prste na sve ostale, hrane naše strahove lažnim obećanjima. Dijagnoza sveta gde je običan čovek potpuno jedna nebitna stvar, koja je ništa više nego jedinica u statistici, običan igrač u igri milionera protiv milijardera. U momentu kada se države prepucavaju oko toga ko ima vakcinu za grip, ko pravi dobre a ko loše maske, krojači marijonetskih lutaka samo trljaju ruke i uživaju u stvorenom haosu, gde obim dezinformacija potpuno guši bilo kakvu istinu. Zajsala bi tu i tamo, poput crvenog kaputa u Šindlerovoj listi, no već u narednom kadru bi nestali.

’’Poluintelektualci se igrali, u majčinu utrobu vraćeni’’

Brigand je upravo ovu stvar izabrao za prvi singl albuma i učinjen je dobar potez. Refren koji vam uđe u uvo nakon prvog slušanja i jasna poruka koju nosi su garant da će publika odma prepoznati stvar na narednoj svirci.

Photo by By Angelina Kačunković 

Stvar koja sledi je ’’Hobo’’, tužan prikaz života jednog beskućnika na koga je i samo vreme zaboravilo da postoji. Igrom sudbine i života doveo se u situaciju da su mu sva vrata u životu zatvorena, bez mogućnosti da pronađe stazu kojom bi se odveo na neki drugi put. Samac bi brzo protrljao oči kada bi naš čamac prošao pored njega, u nadi da je to njegov drug koga je davno izgubio, no razočaran se ponovo vraća u svoju postelju od najlonskih kesa naslaganih na ostatke školske klupe, pronađene pored Osnovne škole u blizini. Njega viđamo svaki dan, ali ne znamo ko je. Okrenuli bi glavu mahinalno, bacili koji papirni novac, lažno misleći da činimo dobro delu, a u stvari da se mi sami osetimo bolje. Ne bi stali da popričamo sa njim, ne bih ga pitali kako je? Nemamo vremena, a i njegova muka je sigurno manja od naše. Jer je naša muka uvek najveća. Na kraju stvari ide gitara koja nam sjajno oslikava tužno cviljenje pasa i daleke sirene koje se mogu čuti u pozadini.

’’Oni ne znaju tvoj duh, što kad leži hoda’’

Nakon toga ide ’’Svetlost’’, dinamičnija od prethodne stvari, sa više ukusa Alice in Chain u boji i zvuku. Stvar se ironično zove svetlost, odnosno govori o nedostatku iste u životu čoveka koji na mikro planu traje od prve do sledeće isplate zarade ili honorara. Do sluša priče drugara o životu u Austriji i Švajcarskoj, o ravnodušnosti alpske svetlosti, ljudi koji su u nadi da ih tamo negde čeka svetliji život, gde dani traju duže, glavni lik zna da je to ništa drugo nego uvežbana autosugestija, gde njegov sagovornik ne sme da prizna da je i tamo negde bezveze jer plač je ponos naše svetosti.

Sledi moj lični favorit ovog albuma ’’Dve sestre’’. Naziv me je na prvu loptu asocirao svakako na kultnu Kjubrikovu scenu iz Isijavanja, ali što je više slušam dajem joj neko nezavisno i samostalno značenje. Velikodušnog trajanja (10:42) gde ni jedan trenutak nije uzalud potrošen. Najviše me je podseća na ’’Cortez the killer’’ od Nil Janga, jer vas pesma prosto vodi na putovanje, te verujem da će svako imati svoj zaseban doživljaj slušajući je, čineći je potpunim unikatom. Smatram da je to najveći kvalitet koji jedna pesma može da postigne, da pruži slušaocu prostor da se sam u njoj doživi i ucrta, kao kada detetu date par flomastera i prazno parče papira.

Stvar počinje šaptavim glasom, praćem rifom od kojeg vas prolazi jeza, kao dašak hladnog vetra koji vam rasteruje zavese sa prozora koji loše dihtuje. Sledi odlična solaža nakon koje se prelazi u refren ’’One ne drže se za ruke, one ne znaju da je zavesa blagoslov, one lebde pod tuđim maskama’’, da bi se sve vratilo u idilično šaptanje ’’Tiho nočima, iznad vode’’ koje kao da je izašlo iz neke narodne uspavanke. Glas od vrlo agresivnog za tren postaje nežan. Fokus ove stvari nikako nije na tekstu, već samom muzičkom aranžmanu.

Sledi ’’Ugljenik’’, koji je dao tu prepoznatljivu sumorno crnu boju duzi po kojoj naš čamac i dalje plovi. Ugljenik je najosnovniji prirodni element, koji se nalazi svugde oko nas, čoveku ne treba, ali ga izbacuje svakim izdisajem. Tako i ovde autor u nemogućnosti da išta pruži svojoj osobi kaže ’’Uzmi me za ruku, to je stari stih kada nemam šta da dam’’. Vapaj ’’Želim da sam ugljenik, na zidu svoje sobe’’ možemo shvatiti kao vapaj da autor ostavi trag u životu druge osobe, jer nema ništa drugo da joj pruži, sem još jednog izidsaja.

Naš čamac plovi i dalje i prilazi levoj obali crne duge, duž koje je posut crni mak. Čamac nam talasa distorzična dobrodošlica meštana obale, na kojoj žive svi epizodni likove koji se javljaju u našim životima, poput NPC-jeva iz Betesdinog RPG-a. Likovi koji nam se pojavljuju sa vremena na vreme, sa nekim zahtevom koji mi moramo ispuniti, da bi onda ponovo nestali. Oslikani su simbolično u nazivu same pesme ’’Assante’’. Pošto bi ispunili njihov neočekivan zahtev daju nam dozvolu da nastavimo plovidbu dalje.

Taman što smo uhvatili pravac, naša crna duga počinje da se trese. Iznad nas se razvlači oblak koji na nas sipa suze ruske carice Aleksandre Fjodorovne Romanov. Teške i gorke, kao one koje je ronila za svojim mističnim čovekom Grigorijem Jefimovićem Raspućinom. Veliborov glas i agresivnije ponavljanje ’’I sanjam, i sanjam’’ nam sve jače trese naš čamac, i dalju plovidbu čini skoro pa nemogućom, skoro do granice prevrtanja. Ispod nas izranjaju ruke ljudi koje je Aleksandra Fjodorovna poslala u pakao, računajući svog supruga i svoju decu, kao i milione podanika.

’’Ispod tvojih kolena’’ završava album i čamac nam pristaje na kranje odredište. Pristajemo pored spaljene kuće, koju ni vukovi više ne obilaze, ni oni u njoj ne bi pronašli mir.

Na albumu su učestvovali Velibor Nikolić (gitara, vokal i svi tekstovi), Stefan Gaćeša (bas, klavijature i potpisuje snimanje albuma) i Milan Sarić (bubanj). Jasna Kinđić je gostovala na vokalima za ’’Iza crne duge’’, ’’Milioneri protiv milijardera’’, ’’Ugljenik’’ i ’’Nekromantik’’.  Produksciju albuma potpisuju Velibor Nikolić i Stefan Gaćeša.

Zbog svoje unikatnosti i osećaja koji stvara slušaocu, uveren sam da će album supeti lako da se probije do slušalaca kako tvrđeg zvuka, tako i ljubitelja progresivnog roka, jer je žanrovski ispunjen elementetima psihodeličkog roka, prog roka, hevi metala ali i klasičnog rokenrola. Ono što je bitnije, Brigand bi ovim albumom trebao da stekne i slušaoce iznad svoje postojoeće baze pratilaca. Brigandu je ovo najbolji album do sada.

Velibor Nikolić je glavna pokretačka snaga Briganda, koji je razradio sopsteni stil, te više se ne može reći da nam stvari pančevačkog benda zvuče kao Block Out, Soundgarden ili Nirvana, već imaju svoj zvuk i doživljaj.

Zvuk koji je masan, jak, tvrd i plav odjekuje celim albumom, ali opet veoma topao, takav da vas tera da mu se posvetite kada ga slušate.

A možda je upravo i to najbolji način da slušate Brigand. Sami, kao neki vid psihoterapije, nakon koje ćete se osetiti kao da vam je pao kamen sa duše.

Preporuka