Heimebane [2019]
Da li bi žena mogla da trenira ili vodi muški fubalski tim? Odgovor na to pitanje je toliko jednostavan da je glupo postaviti ga. Naravno da bi mogla, i već ima žena koje su na čelu muških fubalskih klubova, doduše u nižim ligama.
Gledajući nekoliko utakmica na fudbalskom prvenstvu za žene, prošle godine promenio sam moje mišljenje o ženama u fudbalu za 180 stepeni. Te utakmice su bile daleko borbenije i čvršće nego nacionalnih selekcija njihovih muških kolega. Start jedne igračice više je ličio na bodycheck nego na remplovanje,oborena suparnica je brzo ustala i nastavila da trči.
Da je na njenom mestu bila neka od fudbalskih starleta poput Ronalda, Mesija, Neimara i njima sličnih, vinovnik ovog nezapamćenog fudbalskog zločina ne samo da bi dobio crveni karton, već bi popio doživotnu zabranu igranja fudbala, zaglavio bi tri doživotne robije na kojoj bi mu se pridružila bliža i dalje familija, prve komšije, dok bi šurakov hrčak, za primer, bio javno pogubljen.
Devojke su igrale sa više žara i volje, igrale su čvrsto i žestoko, onaj pravi fudbal koje su njihove kolege, one iz „vrhunskih“ timova, odavno zaboravile, jer umesto na treningu, više vremena provode na instagramu, kod manikira, pedikira, frizera i na časovima glume. I ne samo da bi žena mogla da bude trener muškog fubalskog kluba već bi siguran sam bila bolja od mnogih svojih muških kolega. Na žalost živimo u neravnopravnom svetu, pa za posao koji se prirodno smatra muškim, žena bi morala da radi tri puta više i bude 10 puta bolja kako bi joj se uopšte pružila prilika.
Na samom početku tv serije „Heimebane“ izgleda da ćemo imati priču o ženi koja se probija u potpuno muškom svetu. Fudbalski klub Varg IL, iz malog mesta Ulsteinvik na zapadu Norveške, nakon mnogo godina konačno se dokopao prve norveške lige.
Dve nedelje pred početak prvenstva dugogdišnji trener doživljava srčani udar, i zamena za njega se mora naći veoma brzo. Naravno, prvi izbor je najpopularniji fudbaler kluba, Michael Ellingsen, nekada zvezda najvećih klubova u engleskoj, francuskoj i italijanskoj ligi, sada sa svojih 38 godina, već uveliko na zalasku karijere. Elingsena glumi velika norveška ali i svetska fudbalska zvezda a sada i glumac, John Carew, koji je tokom fudbalske karijere igrao za velike evropske timove poput Valensije, Rome, Liona, Aston Vile, Vest Hema a za reprezentaciju Norveške odigrao je preko 90 utakmica.
Elem, generalni menadžer kluba Espen Eide (Morten Svartveit) nije baš siguran u njegove trenerske sposobnosti i tokom gostovanja na televiziji, zapadne mu za oko Helena Mikkelsen (Ane Dahl Torp), trener izvesnog norveškog ženskog fudbalskog tima koji je na dobrom putu ka finalu Lige šampiona, za žene naravno. Espen je zaintrigiran njenom vizijom fudbala i ponudi joj da bude asistent Elingsenu, kome bi pomoć u trenerskom poslu svakako dobro došla.
Helena želi više od toga, i veoma hrabrim i drskim potezom dobije mesto prve žene na čelu muškog fudbalskog kluba.Uzgred, „Heimebane“ nije prva serija sa koja se bavi ovom temom. Bila je pre jedno tridersetak godina jedna engleska serija „The Manageress“ u kome je Cherie Lunghi glumila menadžerku fudbalskog kluba Blackburn Rovers, tada niželigaša.
Iako bi se očekivati da će ovo biti još jedno od politički korektnih / feminsitičkih ostvarenja u kome bi heroina bila moćna i nepogrešiva žena i fokus bi bio na borbi za ravnopravnost polova, uz isticanje potlačenog položaja žena u modernom društvu, jer ipak, ne možete imati ovakvu temu a ne osvrnuti se na mizoginiju i šovinizam.
Prva sezona se uglavnom i bavi Heleninom borbom sa muškarcima oko sebe, raspuštenim igračima (na čelu sa nesuđenim glavnim trenerom Elingsenom), glavnim sponzorom kluba, (tipičnim neotesanim i obesnim bogatašem), sirovim navijačima, koji ne prezaju da joj unište auto, polome prozore i šalju pretnje smrću, nezahvalnom i razmaženom sedamnaestogodišnjom ćerkom Camillom (Emma Bones).
Gluma Ane Dahl Thorp deluje veoma uverljivo i veoma upečatljivo oslikava mnogostrukost svog karaktera. Helena nije savršena, daleko od toga. Ona je beskrupulozna, arogantna, ne preza da hoda preko leševa najvernijih saradnika, kako bi ostvarila svoje namere. Pred mušakrcima vidimo jednu snažnu i nepokolebljivu Helenu, ali kada je sama, vidimo potpuno drugu ranjivu i uplašenu osobu, često nesigurnu u sebe.
Scene fudbalskih utakmica, uz veoma dobru koreografiju i kameru, su zanimljive i napete. Ali „Heimebane" nudi mnogo više. On zalazi u živote ljudi van terena. Michael Elingsen ima porodične probleme, pratimo uspon jednog neverovatnog mladog fudbalskog talenta Adriana Austnesa (Axel Bøyum). Espen Eide sa druge strane je osoba čiji nepokolebljivi idealizam i poštenje ne odgovara modernom vremenu i shvatanju fudbala.
Kako epizode odmiču, posataje jasno da Helena nije centar ove priče. Glavna nit koja spaja sve ove likove fudbalski klub Varg IL, glavni heroj ove tv serije dok je Espen Eide otelotvorenje duha ovog kluba.
Espen zna da je fudbal mnogo više od 90 minuta na terenu gde 22 igrača pikaju loptu i zato se grčevito bori da očuva Varg IL. On fudbalski klub vidi na onaj arhaičan i pomalo zaboravljen način, kao obelisk jedne zajednice, izgrađen od njene tradicije, istorije, generacija i generacija navijača. Sve te ljude ne spaja samo ljubav preme istom klubu, njih spaja okruženje u kome žive i odrastaju, dobro i zlo koje dele sa svojim komšijama i sugrađanima, sve ono što ih čini osobama kakve jesu čini ih i delom jedne velike porodice koja je okupljena oko lokalnog fubalskog kluba.
Svidjalo se to nekom ili ne, ljubav prema fudbalskom klubu nosi tribalne odlike naše daleke prošlosti i ugrađen je u našim genima. Odjeci davnih vremena, kada su naši preci okupljali svoje najveće heroje kako se na nekoj poljani razarčunali sa zlikovcima iz susednog sela nisu puno drugačiji fudbalskih utakmica. Imamo heroje, imamo poljanu, imamo razračunavanje i ono neizmerno zadovoljstvo kada vidite tugu na licima svojih neprijatelja. Možete pitati bilo kog, recimo plavog navijača sa mersisajda, reći će vam da ništa više u životu ne želi nego da ovi njegovi doakaju onom crvenom ološu iz komšiluka, ili pak, u ovoj seriji, onom narandžastom šljamu iz Alesunda, sa druge strane fjorda.
Tokom dve fudbalske sezone pratimo transformaciju Varg IL, od stuba koji povezuje članove jedne male zajednice, do jedne bogate, prazne fudbalske školjke kojoj se konačno smeše veliki uspesi ali po cenu duše samog kluba.
Naravno, poznavaocima fudbala ovo može delovati smešno, jer govorimo o timu u norveškoj ligi, koja je po modernim merilima, daleko ispod najpopularnijih evropskih fudbalskih liga. Pa ipak, priča o fudbalskom klubu Varg IL, je priča koju možemo preslikati na sijaset nekada velikih fudbalskih klubova koji su sada postali preskupe igračke u rukama ruskih kriminalaca, američkih skorojevića, nacističkih izdanaka ili pak, omiljena zabava arapskih robovlasnika (odmah posle čerečenja neistomišljenika i slobodoumnih novinara).
Klubova koji su postali bezlične megalomanske multinacionalne korporacije sa timovima fubalskih plaćenika, kojima je važnija marketinška vrednost igrača i broj dresova koji će prodati na dalekom istoku negoli navijači koji su odrastali u senci stadiona i živeli sa klubom od prvog svog udaha.
Neko bi rekao da je to cena progresa i da se ne vredi protiv toga buniti. Postoji izjava da kada se neko previše poziva na patriotizam treba proveriti novčanik, da vidite koliko su vas opljačkali. E pa, kada se neko poziva na progres treba proveriti koje su vam sve slobode ukinuli.
Priča o fudbalskom klubu Varg IL, je priča o sunovratu najvažnije sporedne stvari na svetu, koja, pod okriljem organizacija ogrezlih u korupciju, kriminal i gramzivost, od jedne divne igre, postaje skupa cirkuska atrakciju u kojoj za čiste i iskrene ideale više nema mesta.
