Ducktails
Watercolors
New Images / 2019
3.9
3

Alber Ajnštajn je rekao “Definicija ludosti je raditi istu stvar iznova i iznova a očekivati drugačiji rezultat”. U nekom blago prenesenom značenju to se odnosi i na moje preslušavanje svakog novog albuma koje objavi Matt Mondanile pod imenom Ducktails. Sve u nadi da će konačno snimiti nešto iole zanimljivo poput prvog albuma ili nešto poput onoga što je snimio sa Real Estate na njihovim odličnim ranim albumima, da će se nešto malo od tih harmonija i gitara naći na nekom albumu Ducktailsa.

Ducktails su nakon #metoo histerije i optužbi od strane nekoliko žena upućenih na račun Mondanilea uglavnom spali samo na njega. Povrh svega izbačen je iz Real Estatea, ostao bez izdavačke kuće, otkazana mu je turneja koja je u trenutku objavljivanja prvih optužbi trajala, i dalje je bez najave neke nove turneje, ni jedan časopis i muzički portal u Sjedinjenim Američkim Državama nije želeo da recenzira njegov album od tada. Sve ono što je o ovoj temi pomenuto u recenziji prethodnog albuma "Jersey Devil" i dalje stoji.

Ako uporedimo "Watercolors" sa "Jersey Devil" ili “St. Catherine” određeni pomak ipak postoji.  Prethodni nisu imali ni dovoljno elementata da budu jasno loši, pa da vas bar emotivno gurnu na tu stranu, što bi u opštoj slici za njih bio nekakav kvalitativni pomak. "Watercolors" nakon kratkog slušanja, se ne utapa u apsolutnu, beživotnu beznačajnost, poput prethodnih već počinje da vas iritira. Jeftini, ljigavi saksofon, bledunjave gitarske linije, naporna elektronika donose bezgraničnu monotoniju koja je, poput onih Dementora iz romana o Harry Poteru, u stanju da vam isisa sve do poslednjeg atoma živosti iz organizma, i ostavi vas obamrle i bezvoljne.

Watercolors” je prava muka za slušanje i najbolje ga je opisati gomilom sledećih prideva anemičan, metiljav, bezbojan, mlitav, beživotan, čamotan, jednoličan, monoton, naporan, zamoran, iritantan i užasno, užasno dosadan.