Ajvar
Biberche, Filmski centar Srbije
Režija: 
Ana Maria Rossi
Scenario: 
Ana Maria Rossi, Maja Todorovic
Zemlja proizvodnje: 
Serbia | Montenegro
Jezik: 
Serbo-Croatian
9.0
9

Zašto je dobar i kvalitetan srpski film u poslednjih dvadeset godina postao retkost, pitanje je za stručnu i podrobniju analizu, ali opšta pomama kada se jedan takav sasvim običan, a tako redak pojavi, dokaz je da su naše tržište i publika i dalje gladni dobrih domaćih uradaka.

Ajvar, delo autorke Ane Marije Rosi, gradi svoju premisu na jednom od omiljenih balkanskih prehrambenih proizvoda, koji sažima celokupnu patetiku gasterbajterske pregoleme tuge za rodnom grudom. I više do toga.

U sudaru ozbiljne krize godina, junaci priče, bračni par koji pečalbari u Skandinaviji, osetiće po dolasku za praznike u Srbiju, sav bol skrivenih emocija i konačan krah višegodišnje veze, započete verovatno pre više od 20 godina.

Ajvar poentira već u prvim minutima, gde nas kadrovi Stokholma vode u benignu igru mačke i miša između ljubomornog muža, koji prati svoju suprugu do objekta u kojem obitava psihijatar kojeg ona posećuje, što će u kasnijim dešavanjima biti osnovno pogonsko gorivo neartikulisane i jalove muške odbrane od neverstva.

Najveći deo filma se ipak dešava u Srbiji, gde obavezna poseta rodbini i prijateljima za praznike, junake filma stavlja na ultimativni test, vere u sopstveni odnos i emocije.

Ključna scena filma odigrava se u kišnoj noći, kada pijana izmaglica dovodi mentalno stanje bračnih saputnika do faze emotivnog razgolićenja, koje je pretilo, za trenutak, da kulminira pomirenjem. Ipak, kao što to obično biva, poraz je ostao sakriven duboko u prošlosti, i nije imao mnogo veze sa dešavanjima u prozaičnoj sadašnjosti, te je tako obostrana kapitulacija neminovnost.

Iako Rosijeva implicira nemanje deteta kao suštinsku osnovu pucanja veze, istina je zapravo da srž problema leži u koršićenju modernih tehologija, gde se ljudska kriza srednjih godina leči aktivnom interakcijom na društvenim mrežama, a tamo svako pomalo može biti zvezda i osetiti se poželjnim, a to je savremen i univerzalan koncept sagledavanja socioloških problema, što Ajvar čini razumljivim i gledljivim bez obzira na podneblje, što je opet kvalitet sam po sebi.

Suptilan, minimalistički muzički skor Bojana Zulfikarpašića, uz diskretnu fotografiju i rad kamere Maje Radošević, čine Ajvar potentnim ostvarnjem čvrsto upotporenim na zdravim temeljima savremene evropske kinematografije, i što je još bitnije jedno je od malobrojnih modernih srpskih ostvarenja koje nema nameru da prati i kopira holivudske trendove, već baštini one vredne i zaboravljene tekovine kvalitetno ispričane drame, nekada respektabilne balkanske kinematografije.

Preporuka

share

share