See
Apple + / 2019
Zemlja proizvodnje: 
USA
Jezik: 
Engleski
7.0
7

Drugu polovinu prošlog veka obeležio je neverovatan tehnički napredak koji je umnogome poboljšao kvalitet života stanovništva, posebno u razvijenim zemljama i ujedno raspirio maštu ljudi u svetlu i veličanstvenu budućnost koja je trebalo da leži na putu razvoja čovečanstva.  To se naravno odrazilo i na kulturu, pre svega popularnu, pa smo imali pravi procvat naučne fantastike u svim sferama popularne kulture. Ljudi su gledali ka zvezdama i dubokom svemiru jer su smatrali da tamo leži naša budućnost.

Kraj prošlog milenijuma i početak novog doneo je potpuno drugačiju atmosferu. Čovečanstvo je polako shvatalo da su zvezde još uvek tako daleke i nedostupne, da je malo verovatno da ćemo ikada kročiti u taj svet, kao i da, iako je malo verovatno da smo jedini inteligentni stvorovi u univerzumu, malo je verovatno da ćemo ikada ikoga sresti, bar za našeg života. Ono što je postalo više nego očigledno je, da sva tehnologija koja nam je na neki način olakšala život, na mnogo drugih načina ga i uništava. Opasnost od kolektivne propasti i apokalipse čovečanstva visi nad nama  i čini da naša budućnost na ovoj planeti, a drugu nemamo, ne deluje nimalo svetlo. Deluje da je čovečanstvo postalo svesno da im se ništa dobro ne piše u budućnosti i želi da se pripremi na ono najgore, pa se poslednjih par decenija, opšte osećanje beznađa provlači  kroz veoma popularna distropijska i post apokaliptična ostvarenja, kojima je žanr naučne fantastike prosto preplavljen od početka veka. Pa ipak mnoga od tih dela, kako književnih tako i filmskih i tv ostvrenja  ne prelazi kvalitet jako zašećerenog djubreta.

TV serije prate aktuelne i popularne trendove, tako da u poslednjih desetak godina imamo sve više ostvarenje ovog tipa. Što se njihovog kvaliteta tiče, ja u ovom trenutku imam problema da se setim više od par onih koji bi iskočili i izdvojili se svojim  kvalitetom.  

Jedna od glavnim moći, a često i glavnih mana čovekove prirode je moć adaptacije na novo nastalu situaciju. Ima mnogo situacija kada je ova osobina loša, pre svega kada  se ogleda u adaptiranju na novo nastalo političko, socijalno, ne-kulturološko okruženje, što mi u ovoj državi, pa i celokupnoj civilizaciji itekako činimo. Ako to pak primenimo na tv serije, izgleda da je spuštanje kriterijuma i puštanje „mozga na otavu“ jedini način da, koliko toliko progutamo pa i svarimo ono što nam televizija nudi. Najnovija postapokaliptično  distropijska tv serija „See“, potpuno upada u tu kategoriju.

Kreator ove tv serije, Steven Knight, poznat po odličnoj „Peaky Blinders“, rešio je da se okuša u potpuno drugačijem žanru. Naime „See“ se dešava nekih 500 godina nakon propasti civilizacije u kojoj mi sada živimo. Ljudi su postali bahati, uništavali svoje okruženje (što svi mi nemilosrdno radimo) i kazna je došla u vidu epidemije koja je na planeti ostavila samo par milona ljudi i oduzela im čulo vida. Tokom pola milenijuma čovečanstvo je uspelo da se koliko toliko prilagodi i nauči životu u potpunom mraku.

To je već prva činjenica koju je veoma teško progutati, jel na osnovu svega što uspevamo da vidimo u ovoj tv seriji, o načinu života glavnih protagonista, o načinu na koji preostali pripadnici ljudske vrste funkcionišu,  više nego jasno je da u takvoj situaciji čovečanstvo ne bi preživelo više od desetak godina.  Ali ajde da zažmurimo na ovu konstataciju, jer ipak glavni cilj ovakve jedne tv serije je da ubije vreme i zabavi nas. 

U tom  svetu moć vida se smatra „đavolskim poslom“, tako da pojava prvih ljudi, koji nakon 500 godina ponovo mogu da koriste to čulo automatski ih kvalifikuje za spaljivanje na lomači. U takvoj jednoj atmosferi zatičemo i glavne heroje, vodju plemena Baba Vosa (Jason Momoa), njegovu ženu Maghru (Hera Hilmar), plemenskog šamana Paris (Alfre Woodard) i dvoje tek rođene dece koje imaju to čulo. Nakon svih tih peripetija u prvoj epizodi, i mora se priznati veoma dobrih akcionih scena, kao i savršene kostimografije i fotografije, dotično pleme uspeva da pobegne lovcima na veštice i bude u potpunom miru sledećih sedamnaest godina dok ovo dvoje malaca odrasta, edukujići sami sebe knjigama koje je ostavio njihov pravi otac, Jerlamarel (Joshua Henry), inače prvi čovek sa čulom vida, nakon nekoliko stoleća.

Ako ste uspeli da nekako progutate sve ovo, onda ćete moći i sve ono što sledi. Nakon sedamnaet godina deca odrastaju, Kofun (Archie Madekwe) I Haniwa (Nesta Cooper) postaju veoma pametna i obrazovani tinejdžeri, koja moraju da se skrivaju od sopstvenog plemena, jer malo njih bi na čulo vida, shvatalo kao dar već kao opasnost, i brzo bi im došli glave. Ono što bode oči, pre svega u vizuelnom delu je, da za tih sedamnaest godina glavni likovi nisu vidno ostarili. U tim uslovima života teško da bi čovek uspeo da doživi 40 a kamoli, da nakon sedamnaest godina i dalje izgleda kao da ima sedamnaest i bude vršnjak  ovo dvoje sada odraslih klinaca.Maghra gotovo da ne izgleda puno starije od svoje dece, što je pak i normalno jer Hera Hilmar i nije mnogo starija od Neste Cooper ili Archiea Madekwea, ili Bow Lion (Yadira Gueavara-Prip) koja se u prvoj epizodi bori rame uz rame sa Baba Vosom a u drugoj sedamnaest godina kasnije ne izgleda ni dan starije.

Ipak kao što rekoh, mnogo toga se mora progutati da bi se iole podnelo gledanje ovakve tv serije, posebno ako ste ljubitelj ovog žanra, a sve ostalo što je trenutno u ponudi je ubi bože ili još gore od toga.

Preporuka