Takahiro Kido - Fairy Tale [2011]
Muzički novinari svaki čas „izmišljaju“ neki novi pravac u muzici. To je mač sa dve oštrice. Naime, zahvaljujući takvim klasifikacijama, nekome ćemo mnogo lakše nekome opisati određenu vrstu muzike, ali isto tako, vrlo lako ćemo zbuniti mnoge kojima preslušavanje novih ploča nije mnogo više od “jednog od hobija” – npr. ko bi osim potpunih zaluđenika u muziku znao da je pravac koji novinari nazivaju sed kor (sad core) u stvari mešavina popa i melahnolične muzike na akustičnim gitarama?
Jedna od tih mnogih, novokomponovanih, žanrovskih kovanica jeste i post rok. Tim terminom se (najčešće) opisuje instrumentalna muzika koju karakteriše mešavina bučnih gitara, orkestriranih gudača ili elemenata elektronike. Termin post rok je prvi put upotrebljen početkom devedesetih godina i pod njim se obično podrazumeva muzika grupa kao što su “Mogwai”, “Tortoise”, “Gastr del Sol”, “Slint”, “Mono”, “Trans Am”, “Sigur Ros”, “Labradford” i mnogih drugih. Kao što mu ime kaže, nastao je iz roka i predstavlja neko malo drugačije viđenje gitarske muzike, a u prvom planu je obično slikovita, neretko melanholična i gotovo po pravilu, filmska atmosfera .
Muzika japanskog gitariste Takahiro Kidoa se vrlo jasno uklapa u ovaj poslednji opis post roka. Drugi album u njegovoj karijeri “Fairy Tale” zvuči baš kao što mu i ime kaže, posve bajkovito i nestvarno. Za to su najviše zaslužno orkestrirani aranžmani koji na momente zvuče kao instrumentalna mešavina klasične i pop muzike. Pored toga što svira gitaru, Kido je pre svega vrlo talentovan kompozitor, jer svi zvuci koje čujete na ploči “Fairy Tale”, bez obzira da li je to osećajna violina ili hladni elektronski ritam, poređani su jedan pored drugog upravo onako kako je on zamislio.
Iako je ovaj album snimljen pre katastrofalnog martovskog zemljotresa u Japanu, više je nego očigledano da nekoliko numera sa njega nosi tu post-apokaliptičnu atmosferu sveta koji je na ivici kraja. Mnoge kompozicije odavde počinju tišinom koja se kasnije pretvori u kontrolisanu buku tj. šareni kolaž najrazličitijih instrumenata i zvukova, čime nedvosmisleno asociraju na momente uz koje obično idu opisi poput “istorijski” ili “epski”. Dodatnu simboliku pronalazimo u činjenici da je baš ovo jedan od prvih albuma koji je objavljen u Japanu nakon zemljotresa.
