KLASICI DŽEZA: John Handy - Live at the Monterey Jazz Festival [1966]
Džon Hendi je američki džez saksofonista poznatiji po svom radu sa legendarnim orkestrom Čarlsa Mingasa, negoli po svojim solističkim nastupima i diskografskom opusu.
Međutim, sredinom šezdesetih godina prošloga veka, Hendi je izašao na binu legendarnog Montereja, i sa svojim neobičnim kvintetom odsvirao jedan od najvećih i najuticajnijih džez koncerata u istoriji džeza.
U senci svog delovanja sa Mingasom, tog septembra 1965. godine, Hendi je sakupio prilično eksperimentalan sastav za ono doba, sa Majklom Vajtom na violini i Džerijem Hanom na gitari. Ritam sekciju su sačinjavali Don Tompson na kontrabasu i Teri Klark za bubnjevima.
Bilo je to doba procvata hipi pokreta i buđenja seksualne revolucije bejbi bum generacije, tako da se u najavi psihodelično eksperimentisanje od džez muzičara i očekivalo na prestižnim festivalima širom Amerike, kako bi svoj elitistički i uglađeni pogled na svet uskladili sa potrebama nadolazeće generacije slušalaca.
Album Live at the Monterey Jazz Festival sačinjavaju samo dve kompozicije: If Only We Knew i Spanish Lady, koje se pojedinačno kreću oko 20 minuta.
Nakon kraće teme, Hendi je već na samom početku praktično utišao publiku, svirajući dugačak modalni solo bez pratnje ostatka sastava. Ali, tih početnih par minuta zagrevanja bili su samo uvod u frenetičnu svirku koja će uslediti.
Onog trenutka kada su se zagrejali i osetili binu solisti Vajt na violini i Hendi na alt saksofonu, krenuće u interakciju sa akordima na gitari Džerija Hana, uz pratnju ritam sekcije, na način koji je nezabeležen u muzici do tog trenutka.
Inovativnost muziciranja se ogledala u brzim i ritmičnim pasažima gde praktično svaki instrument ima svoju ulogu, bez obzira na solistu. Vajt i Hendi su često tu kako bi podržali brze promene Hana na gitari ili Klarkova naglašavanja na bubnju. I sve to traje dugo, bez osećaja da se muzika ponavlja ili je naporna i dosadna, Hendijev kvintet prelazi na orijentalno utemeljenu Spanish Lady, koja nastavlja interakciju iz prethodne kompozicije, uz potporu kreativne akordacije Džerija Hana.
Uticaj ovog albuma će postati prvenstveno vidljiv u muzici psihodeličnih rokenrol bendova (kasnije i fuzičnih), koji su prepoznali muzičke pasaže i matricu za repetitivne i dugačke ritmične pasaže, neophodne za održavanje pažnje ili igranje publike, ali iako napravljen pre više od pola veka, Hendijev album i danas zvuči moderno, sveže, i praktično mu je vrlo teško pronaći ekvivalent u istoriji muzike.
