The Guernsey Literary and Potato Peel Pie Society [2018]
“Društvo za književnost i pitu od krompira sa Gernsija” (The Guernsey Literary and Potato Peel Pie Society, 2018) iznova potvrđuje obnovljeno interesovanje filmskih stvaralaca za književne teme. Dozvolićemo da nas obraduje pretpostavka da je to zato što žele iznova da istaknu značaj književnosti u duhovnom životu čoveka.
Činjenica je da uz knjige pobeđujemo usamljenost jer šta je drugo književnost, ako ne komunikacija? Mogućnost da među autorovim rečima prepoznamo sopstvena razmišljanja, žudnje i strahove. Ili su knjige za nas možda vrata do nekih novih svetova u kojima rado tražimo utočište? Šta god da je razlog, knjigu prepoznajemo kao starog, dobrog prijatelja koji (najčešće) ne izneverava.
Ovogodišnja istorijska drama Majka Njuela, “Društvo za književnost i pitu od krompira sa Gernsija”, zasnovana na istoimenom romanu Eni Berous i Meri En Šefer, za središnji motiv ima književnost kao vid izbavljenja. Kako ne bih otkrila previše i kako bi ovaj tekst bio, popularno rečeno, spoiler free, reći ću samo da autori filma potcrtavaju snažnu veru u magiju knjige i u knjigu kao mesto susreta – misli, ideja i ljudi.
Ovo je film o spisateljici koja, prolazeći kroz stvaralačku blokadu, traga za pričom vrednom pričanja. Takođe, ovo je film o pronalaženju sebe kroz upoznavanje sa sudbinama drugih ljudi. Kao što su jednom spasle život društvancetu sa Gernsija, knjige su tako, vidimo, junakinji otkrile putokaz za izlazak iz sveta koji nije osećala kao istinski blizak.
Teško je opredeliti se za tačnu žanrovsku odredenicu ovog filma. On jeste, u krajnjoj liniji, romantična priča, no svojim krugom tema izrasta iz ovog okvira. Istorijski kontekst čini vreme neposredno nakon Drugog svetskog rata u Engleskoj. Tehnika smenjivanja linearnog i retrospektivnog prikazivanja prilično uverljivo donosi atmosferu ratnih zbivanja, nemaštine i života pod okupacijom, kao i posttraumatsko doba društva po završetku rata.
Autori su se dodatkli mnoštva tema, no ipak su sve uspeli da uklope u dovršenu i smislenu celinu. Motiv pisanja, kao i antiratna poruka, začinjeni su pričom o zabranjenoj ljubavi a sve uz veličanje mirnog života nasuprot gradskoj vrevi.
Ne slučajno, u filmu nalazimo reference na stvaralaštvo sestara Bronte, nosilaca modernih feminističkih ideja u vremenu u kojem su živele. Snažni ženski likovi predvode, takođe, i ovu priču – upoznajemo neustrašivu Elizabet, nepokolebljivu i doslednu svojim idealima, a kasnije i Džulijet, koja dolazi da napiše roman o njoj.
“Društvo za književnost” pruža nesumnjiv vizuelni ugođaj. Odeća, boje, enterijeri i ritam vremena koji nam se oslikavaju, kao i čudesni pejzaži, odvode nas u osetljiv period sredine 20. veka i upotpunjuju naš doživljaj radnje.
Ako ste voleli ekranizacije romana Džejn Ostin, “Razum i osećajnost” (Sense and Sensibility, 1995), “Gordost i predrasude” (Pride & Prejudice, 2005), ili “Daleko od razjarene gomile” (Far from the Madding Crowd, 2015) Tomasa Hardija, ovu dramu zaista ne bi trebalo da propustite. I pored vrlo ozbiljne istorijske podloge, radi se o jednom ugodnom i laganom filmu punom dirljivih pasaža.
Filmsku sezonu naklonjenu bibliofilima, možda bismo mogli da iskoristimo i za preispitivanje sopstvenog odnosa prema knjigama. Ili kao poziv da se vratimo tim vernim saputnicima koje, usled sveopšte užurbanosti i tempa življenja, katkad zna da prekrije fina prašina…
Tekst objavljen na tamarazivankic.com
