Doubles vies a.k.a Non-Fiction
CG Cinéma, Vortex Sutra, Arte France Cinéma / 2018
Režija: 
Olivier Assayas
Scenario: 
Olivier Assayas
Zemlja proizvodnje: 
France
Jezik: 
French

Od Adorna, preko Hanekea, Taylor Swift, Bernharda, Nore Roberts, filma Medianeras, Juliette Binoche kao stvarne ličnosti, pa sve do sudbine – stvarne ili iskreirane – knjige u 21. veku – može li jedan film to izdržati na svojim scenarističkim plećima? Olivier Assayas je dao vrlo jasan potvrdan odgovor snimivši u biti ljubavnu melodramu koja je, da bi to bila, morala biti oslonjena na svakovrsne rukavce priče koji će joj davati punokrvnost kao što to intelektualcima daje neprestana priča o knjigama. Ili im se barem tako čini...

U filmu Dvostruki životi ima dosta non-fiction (engleski prevod filma nosi baš ovakav naziv) delova koji u njemu funkcionišu kao dodatak osnovi oko koje Assayas stvara priču – odnosi između parova u srednjeklasnim intelektualnim krugovima u Francuskoj, ovoga trenutka.

Alain (Guillaume Canet), pariski izdavač koji više nije uveren u spisateljsku sposobnost svog prijatelja i pisca Leonarda (Vincent Macaigne), ali nije siguran da li mu to i na koji način mora reći istovremeno bivajući duboko rezervisan prema svim vidovima modernog izdavaštva koje ga o tome, ironije li, ni ne pita i Selena (Juliette Binoche), njegova supruga, glumica je u popularnoj televizijskoj seriji koje joj je dosta, i takođe gaji prilično rezervisane stavove prema preteranoj dostupnosti svega i sada, ali bivajući svesna da je ponuđena stvarnost ipak stvarnost nakon svega. Krizu njihovih odnosa videćemo kroz ogledalnu prizmu krize Leonarda i Valerie (Nora Hamzawi), a sve to će biti prožeto dijalozima koji kreću od prvog minuta, i čini se da traju i u trenutku izlaska iz sale...

Svojevrsnu allenovsku crtu Assayas je pronašao u ovom filmu, i čvrsto se držao zacrtanog plana tako da se nekoliki metafilmski elementi dobrano gube u ponekad priličnoj kakofoničnosti glasova gde se misli jednog lika nadovezuju na pomisli drugog dok je treći već spreman na repliku. No, to je samo blago zavaravanje jer film svoju snagu crpi iz neprestane priče. Zapravo, on se i može gledati kao jedna velika rečenica koja raspreda o teškoćama bavljenja izdavaštvom u doba digitalnih medija, krizi čitanja i krizi bavljenja književnošću i umetnošću kao takvom, svrhovitosti kritičkog razmišljanja o pročitanom,  i načinima kako da se izvesna konzervativnost stavova i zarobljenost u vremenu opravdaju, a da se posao sačuva.

Vraški je to težak posao bio smestiti u ljubavni četvorougao (i više!) sve što se htelo prožeti, ali se Assayas uglavnom snašao prilično se dobro držeći radnje, i ne dopuštajući da mu jedna ili druga tema preskoče osećanja koja je nastojao da podcrta istovremeno gradeći likove na njihovim krhkim stavovima kojih oni bivaju u manjoj ili većoj meri svesni.

Jasno ubacujuću jednostavne replike kao što su misli o tome da ćemo sretati čitaoce samo na video konferencijama, razmišljanja o pravu pisca da se nadahnjuje stvarnim osobama i koliko one bivaju stvarne kada se oknjiže, o kupovini knjiga kako bi se potkrepila sopstvena uverenje i nadovezujućoj definicij postistine kao situacije u kojoj ljudi žive u fikcionalnom svetu koji je kreiran na osnovu sopstvenih predrasuda, Assayas uspeva da dobije na aktuelnosti i trenutku teme (koja ipak u nekim svojim delovima ipak biva donekle već zastarela) ne želeći da izrečeni stavovi zvuče kao utvrđene maksime već kao pozivi na dijalog i raspravu u kojoj čitav film i prolazi.

Vredi ga pogledati i nakon toga otići do prve knjižare, a zatim nadugačko raspredati o svemu!

Ovaj film možete pogledati u Dvorani Kulturnog Centra Beograda do 09.10.

https://www.kcb.org.rs/2019/10/dvostruki-zivoti-3-9-10-17-00/

Preporuka

share
share